Анализа - Вимблдон: За трофеј није довољан само сервис...

Скоро деценију и по прошло је од када је последњи пут на Вимблдону титулу освојио неко за кога можемо рећи да игру базира на сервису.

Тенис 01.07.2015 | 00:00

Горан Иванишевић је 2001. тријумфовао на теренима Ол Ингланд Клаба победивши Патрика Рафтера у финалу, а на турнир је дошао захваљујући ‘вајлдкарти’ коју је добио од организатора.

Хрват је имао изузетан почетни ударац који му је омогућавао да игра веома агресивно и да велики број поена завршава на мрежи.

После неколико година проведених на АТП туру постао је тенисер са највише погођених асова, што му је пре титуле донело три финала Вимблдона – 1992, 1994. и 1998. године.

Међутим, петнаестак година после тог успеха, ситуација у мушком тенису је драстично другачија – добрих сервера и даље има, али они нису ни близу најзначајнијег пехара у ‘белом спорту’. Енди Родик је три пута стизао до финала и у сва три наврата га је заустављао Роџер Федерер.

Иво Карловић, Џон Изнер и Милош Раонић имају готово немогуће сервисе за враћање, али и даље не успевају да буду конкурентни за титулу. Зашто је то тако?

1. Спорија трава. Иако је и даље најбржа подлога у тенису, трава на Вимблдону знатно је спорија него претходних година. У прошлости су играчи врло често поене завршавали после два или три ударца, играли сервис-волеј, што је сада, част изузецима, готово заборављен начин напада. И тренд у самом спорту је такав да је много више оних којима одговарају дуже размене и пребацивање са основне линије. Начин одржавања траве је промењен што је успорило подлогу, а познато је да је у другој недељи турнира терен толико истрошен да и “шљакаши” имају шансу за успех.

2. Бољи ритернери. Споменули смо да је тренд у тенису другачији – играчи су физички савршено припремљени, могу да издрже вишесатне мечеве, као и размене које некада иду преко 30-40 удараца. Сервис више није најважнији ударац, сада је то ритерн. Способност играча да квалитетно враћају сервисе противника најјаче је оружје, што, на пример, Новак Ђоковић годинама доказује. Новак је најбољи ритернер у историји, у многим ситуацијама враћао је оно што вероватно нико други не би, чинећи да сервиси не буду предност ривала. Управо му је ритерн донео много значајних поена и великих титула међу којима су и две са Вимблдона. И Енди Мари је изузетан ритернер због чега је можда и први фаворит на овогодишњем турниру.

3. Недостатак других квалитета. Изнер, Раонић и Карловић су момци који су своју игру базирали искључиво на сервису. То раде феноменално, али проблеми долазе када он изостане. Сва тројица у свом репертоару имају солидан форхенд, док им бекхенд обично служи за остајање у поену. Такође, висина, због које имају предност приликом сервиса, драстично им ограничава кретање – зато је “шетање” са једне на другу страну најбоља тактика против ових тенисера. На трави је то додатно изражено, пошто сваки тренутак кашњења за намештање значи и изгубљен поен. Највише шансе да забележи добар резултат има Карловић који је у доброј форми, а пре неколико дана поставио је рекорд од 48 асова на мечу у два добијена сета. Ипак, како сам каже, има само један одсто шансе да оде до краја на Вимблдону. Висина им онемогућава добро кретање, али њихова грешка је што нису покушали да своју игру унапреде толико да буду конкурентни и када сервис закаже. Чак и за траву, недостаци и рупе у игри су ненадокнадиви. Од високих играча последњих година одскочио је једино Хуан Мартин дел Потро чија је каријера уништена повредама.

4. Психичка нестабилност. Осим споменуте тројице на АТП туру налази се још неколико играча који поседују изузетно јак и квалитетан сервис. Ту се пре свега мисли на Жо-Вилфреда Цонгу, Марина Чилића и Јержија Јановича. Француз је у прошлости доказао да воли да игра на Вимблдону, побеђивао је чак и Роџера Федерера, али никада у глави није био довољно спреман за највише домете. После одличних партија на Ролан Гаросу, његов наступ у Лондону неизвестан је због повреде.

Колега Саша Озмо објаснио је да и остали тенисери који умногоме игру базирају на сервису не долазе на Вимблдон у задовољавајућој форми. Тако се не очекује много ни од Марина Чилића који никако да пронађе форму после дуге паузе због повреде, али ни од Ника Кирјоса. Аустралијанац се за сада тешко бори са притиском који носе висока очекивања. Јанович, који је експлодирао на Мастерсу у Паризу 2012, играо је полуфинале Вимблдона годину дана касније, али је од тада у констатном паду. Свима је познато да Пољак није психички стабилан због чега је у прошлости често умео да “изгуби главу”.

Григор Димитров је још један прошлогодишњи полуфиналиста који не блиста ове сезоне и у Лондон стиже са не баш високим амбицијама. Бугарин од почетка године има скор од 18 победа и 11 пораза, а само два пута је успевао да стигне до полуфинала – у Бризбејну и Истанбулу.

Међутим, можда нас баш неко од ових момака демантује у следеће две недеље.