Видео анализа: Од Горана до Новака: Најбоља финала 21. вијека!

Вимблдонско финале. Тешко да постоји већи и значајнији меч у свету тениса. Па још када нас играчи почаст спектаклом, такви окршаји остају урезани у сећању и записани у историји. Трећи Грен слем турнир сезоне је ’иза угла’, можда нам и 129. издање подари класик за сва времена, а у 21. веку већ смо били сведоци неколико мечева после којих се може дубоко удахнути и рећи: “Зато волим тенис“. Подсетимо се неких од њих.

Тенис 29.06.2015 | 00:00

Финале 2001: Горан Иванишевић – Патрик Рафтер 6:3, 3:6, 6:3, 2:6, 9:7

Имао је непуних 30 година и три изгубљена финала Вимблдона иза себе – 1992. године од Андреа Агасија, а затим и од Пита Сампраса 1994. и 1998. године.

Горан Иванишевић на траву Ол Ингланд Клаба дошао је као 125. тенисер света, иза њега су били повреда рамена и мисли о повлачењу, а организатори су му због старе славе дали ’вајлд-кард’.

Две недеље касније Иванишевић је остварио подвиг који ће се тешко поновити – победио је Јонсона, Моју, Родика, Руседског, Сафина и Хенмана, да би у мечу за титулу био бољи од Патрика Рафтера. Од свих играча које је победио једино супарник у првом колу никада није био у Топ 4 на АТП листи.

У последњем гему финала Иванишевић се борио са емоцијама као мало ко на тениском терену – очи су већ биле пуне суза, неизмерно жељени трофеј толико је близу. Смењивали су се асови и дупле грешке, за нешто другачије Горан није имао снаге – две меч лопте проћердао је дуплим грешкама, али се потом враћао на сервис-линију и слао нове ’бомбе’.

Спасао је Аустралијанац и трећу меч лопту, али на четвртој није било спаса – Горан Иванишевић освојио је Вимблдон!

“И даље је нерешена мистерија како сам га освојио, али осетио сам после другог кола да ћу победити. Нисам смео то да кажем наглас да не би помислили да сам луд. Негде је било записано да ћу победити“, каже Иванишевић.

Када се оствари нешто толико велико, осећај остаје за цео живот – осећај задовољства и испуњености сваки пут када се помисли на Лондон и подизање трофеја.

“Нарочито ме тај осећај хвата пре Вимблдона и кад дођем тамо, па видим своје име и помислим ’добро је, освојио сам га, није био сан’. Моје име нико не може да избрише, тамо уз све оне великане и оне који ће у будућности освајати Вимблдон. То је испунило моју каријеру јер би то била велика празнина у лепој каријери. Када освојиш Грен слем титулу, онда тек видиш која је разлика између првака и финалисте. Лепо је бити у финалу, али то сви забораве, док победника сви памте“, рекао је недавно Иванишевић у интервјуу за Б92.

Финале 2008: Рафаел Надал – Роџер Федерер 6:4, 6:4, 6:7 (5-7), 6:7 (8-10), 9:7

“Ово је најбољи меч који сам икада гледао“, изјавио је Џон Мекинро после окршаја у којем је Рафаел Надал срушио царство Роџера Федерера.

Пет година у низу Швајцарац је био непобедив на Вимблдону, у последње две сезоне добијао је баш Надала, али Бик са Манакора био је стрпљив, упоран и чекао је своју прилику.

У мајици без рукава, тада још са дугом косом, Рафа је кидисао на Роџера – потпуно концентрисан на своју тактику, са ’инстинктом убице’ који му је донео толико успеха у каријери.

Међутим, победити Федерера на Вимблдону све је само не лак задатак – у тренуцима када се чинило да је на конопцима, Роџер је из шешира вадио магију и продужавао битку терајући Надала да изналази нова оружја којима ће га напасти.

“Када загризе, онда не пушта“, та реченица била је примењива на Рафу током целе каријере, али нерви су се поиграли чак и њиме у тај брејку четвртог сета.

Водио је са 5:2, а онда је одсервирао дуплу грешку и вратио Федерера у игру. Гледаоци су једва успевали себе да натерају да седну, Роџер је нестварном паралелом спасао меч лопту и изборио пети сет.

Међутим, баш тада Надал показује сву своју величину – успева да заборави све што се догодило у четвртом сету и да нестварно хладнокрвно одигра пети сет. Све време био је ближи брејку, на крају га је и направио и дошао до величанственог тријумфа.

Четири сата и 48 минута игре, два прекида због кише, двојица вероватно најбољих свих времена. Видео испод једноставно морате да погледате.

Био је то први корак у изградњи Надалове империје и будућих подвига који су га учинили једним од најбољих тенисера свих времена.

Финале 2009: Роџер Федерер – Енди Родик 5:7, 7:6 (8-6), 7:6 (7-5), 3:6, 16:14

Можда и најубедљивији доказ колико спорт може да буде суров јесте прича о Ендију Родику и Вимблдону. Већ је изгубио два финала од Федерера (2004, 2005), а те 2009. године дошао је на турнир наоштрен и решен да се суочи са својом ноћном мором.

Дотерао је Родик бекхенд, избрусио га је и изгланцао – служио га је као никада до тада. Физички и кондиционо био је беспрекорно спреман, покрпио је све рупе у игри и чинило се да ће то, уз убитачне сервис и форхенд, бити довољно за остварење сна.

Али преко пута је стајао човек којем је Вимблдон друга кућа и којем је довољно понудити мало да би вам узео све. А то мало Родик је понудио у другом сету – водио је са 6:2 у тај брејку и био на корак до вођства од 2-0 у сетовима, али једна погрешна одлука била је довољна да се ствар окрене за 180 степени.

Родик није посустао ни након што је изгубио шест везаних поена и други сет, није посустао ни када је изгубио и трећи. Напротив, а што није било баш типично за њега кроз каријеру, гризао је још жустрије, желео још више.

И то га је довело у предворје раја – направио је винер бекхенд паралелом и при резултату 8:8 у петом сету дошао до 15:40. Поетска правда, рекло би се, да му баш тај рањиви бекхенд донесе титулу.

Међутим, није било суђено, Федерер је спасао те брејк лопте, а своју прву шансу десет гемова касније искористио је немилосрдно – 16:14 у најдужем петом сету у Грен слем финалима.

Годину дана после болног пораза од Надала, Федерер се враћа на трон у великом стилу и, по мишљењу многих, баш тог дана постаје највећи тенисер свих времена – била је то његова 15. Грен слем титула којом је на вечној листи претекао Пита Сампраса.

Финале 2014: Новак Ђоковиц – Роџер Федерер 6:7 (9-11), 6:4, 7–6 (7-4), 5:7, 6:4

Новак Ђоковић управо је изгубио четврти сет финала Вимблдона, сет који је имао у џепу и који је требало да му донесе титулу.

Стојећи у свлачионици Ђоковић је свестан бруталности значаја који предстојећи пети сет има за његову каријеру. Са једне стране, нови пораз у Грен слем финалима који би црва сумње у његовој глави учинио још немирнијим. Са друге, победа која би донела седми Грен слем трофеј и поглед у будућност учинила примамљивим.

“Причао сам сâм са собом као лудак, покушао сам да се стимулишем позитивним информацијама, да будем свестан тренутка и да будем захвалан на тренутку да љутња и бес не преовладавају“, описао је Ђоковић процес у којем је сâм себи био тренер.

И тада је Новак у ствари добио меч – иако са тешким бременом на раменима и притиском који показује сву окрутност коју тенис некада доноси, Ђоковић је изашао на терен са одлучношћу у ставу који је био присутан током целог меча. И успео је. Савладао је Роџера Федерера у његовој кући и остварио највећу победу у досадашњој каријери.

Било је и тада јасно, али још је јасније са дистанце од годину дана – присуствовали смо једном од најбољих мечева свих времена, сигурно најквалитетнијем у 21. веку, уз вимблдонско финале 2008.

Има и очевидних сличности између та два меча – попут Надала, и Ђоковић је прошао кроз хорор сумњи, изгубио добијен сет, пре него што је смогао снаге да устане и да још храбрије закорачи. И победи.

Прошло је тек непуних годину дана, још је рано ту титулу стављати у контекст целокупне Новакове каријере. Ипак, можемо са сигурношћу констатовати да је једна од највећих у Ђоковићевој каријери. И он је се радо сећа.