Video analiza: Od Gorana do Novaka: Najbolja finala 21. vijeka!

Vimbldonsko finale. Teško da postoji veći i značajniji meč u svetu tenisa. Pa još kada nas igrači počast spektaklom, takvi okršaji ostaju urezani u sećanju i zapisani u istoriji. Treći Gren slem turnir sezone je ’iza ugla’, možda nam i 129. izdanje podari klasik za sva vremena, a u 21. veku već smo bili svedoci nekoliko mečeva posle kojih se može duboko udahnuti i reći: “Zato volim tenis“. Podsetimo se nekih od njih.

Tenis 29.06.2015 | 00:00

Finale 2001: Goran Ivanišević – Patrik Rafter 6:3, 3:6, 6:3, 2:6, 9:7

Imao je nepunih 30 godina i tri izgubljena finala Vimbldona iza sebe – 1992. godine od Andrea Agasija, a zatim i od Pita Samprasa 1994. i 1998. godine.

Goran Ivanišević na travu Ol Ingland Klaba došao je kao 125. teniser sveta, iza njega su bili povreda ramena i misli o povlačenju, a organizatori su mu zbog stare slave dali ’vajld-kard’.

Dve nedelje kasnije Ivanišević je ostvario podvig koji će se teško ponoviti – pobedio je Jonsona, Moju, Rodika, Rusedskog, Safina i Henmana, da bi u meču za titulu bio bolji od Patrika Raftera. Od svih igrača koje je pobedio jedino suparnik u prvom kolu nikada nije bio u Top 4 na ATP listi.

U poslednjem gemu finala Ivanišević se borio sa emocijama kao malo ko na teniskom terenu – oči su već bile pune suza, neizmerno željeni trofej toliko je blizu. Smenjivali su se asovi i duple greške, za nešto drugačije Goran nije imao snage – dve meč lopte proćerdao je duplim greškama, ali se potom vraćao na servis-liniju i slao nove ’bombe’.

Spasao je Australijanac i treću meč loptu, ali na četvrtoj nije bilo spasa – Goran Ivanišević osvojio je Vimbldon!

“I dalje je nerešena misterija kako sam ga osvojio, ali osetio sam posle drugog kola da ću pobediti. Nisam smeo to da kažem naglas da ne bi pomislili da sam lud. Negde je bilo zapisano da ću pobediti“, kaže Ivanišević.

Kada se ostvari nešto toliko veliko, osećaj ostaje za ceo život – osećaj zadovoljstva i ispunjenosti svaki put kada se pomisli na London i podizanje trofeja.

“Naročito me taj osećaj hvata pre Vimbldona i kad dođem tamo, pa vidim svoje ime i pomislim ’dobro je, osvojio sam ga, nije bio san’. Moje ime niko ne može da izbriše, tamo uz sve one velikane i one koji će u budućnosti osvajati Vimbldon. To je ispunilo moju karijeru jer bi to bila velika praznina u lepoj karijeri. Kada osvojiš Gren slem titulu, onda tek vidiš koja je razlika između prvaka i finaliste. Lepo je biti u finalu, ali to svi zaborave, dok pobednika svi pamte“, rekao je nedavno Ivanišević u intervjuu za B92.

Finale 2008: Rafael Nadal – Rodžer Federer 6:4, 6:4, 6:7 (5-7), 6:7 (8-10), 9:7

“Ovo je najbolji meč koji sam ikada gledao“, izjavio je Džon Mekinro posle okršaja u kojem je Rafael Nadal srušio carstvo Rodžera Federera.

Pet godina u nizu Švajcarac je bio nepobediv na Vimbldonu, u poslednje dve sezone dobijao je baš Nadala, ali Bik sa Manakora bio je strpljiv, uporan i čekao je svoju priliku.

U majici bez rukava, tada još sa dugom kosom, Rafa je kidisao na Rodžera – potpuno koncentrisan na svoju taktiku, sa ’instinktom ubice’ koji mu je doneo toliko uspeha u karijeri.

Međutim, pobediti Federera na Vimbldonu sve je samo ne lak zadatak – u trenucima kada se činilo da je na konopcima, Rodžer je iz šešira vadio magiju i produžavao bitku terajući Nadala da iznalazi nova oružja kojima će ga napasti.

“Kada zagrize, onda ne pušta“, ta rečenica bila je primenjiva na Rafu tokom cele karijere, ali nervi su se poigrali čak i njime u taj brejku četvrtog seta.

Vodio je sa 5:2, a onda je odservirao duplu grešku i vratio Federera u igru. Gledaoci su jedva uspevali sebe da nateraju da sednu, Rodžer je nestvarnom paralelom spasao meč loptu i izborio peti set.

Međutim, baš tada Nadal pokazuje svu svoju veličinu – uspeva da zaboravi sve što se dogodilo u četvrtom setu i da nestvarno hladnokrvno odigra peti set. Sve vreme bio je bliži brejku, na kraju ga je i napravio i došao do veličanstvenog trijumfa.

Četiri sata i 48 minuta igre, dva prekida zbog kiše, dvojica verovatno najboljih svih vremena. Video ispod jednostavno morate da pogledate.

Bio je to prvi korak u izgradnji Nadalove imperije i budućih podviga koji su ga učinili jednim od najboljih tenisera svih vremena.

Finale 2009: Rodžer Federer – Endi Rodik 5:7, 7:6 (8-6), 7:6 (7-5), 3:6, 16:14

Možda i najubedljiviji dokaz koliko sport može da bude surov jeste priča o Endiju Rodiku i Vimbldonu. Već je izgubio dva finala od Federera (2004, 2005), a te 2009. godine došao je na turnir naoštren i rešen da se suoči sa svojom noćnom morom.

Doterao je Rodik bekhend, izbrusio ga je i izglancao – služio ga je kao nikada do tada. Fizički i kondiciono bio je besprekorno spreman, pokrpio je sve rupe u igri i činilo se da će to, uz ubitačne servis i forhend, biti dovoljno za ostvarenje sna.

Ali preko puta je stajao čovek kojem je Vimbldon druga kuća i kojem je dovoljno ponuditi malo da bi vam uzeo sve. A to malo Rodik je ponudio u drugom setu – vodio je sa 6:2 u taj brejku i bio na korak do vođstva od 2-0 u setovima, ali jedna pogrešna odluka bila je dovoljna da se stvar okrene za 180 stepeni.

Rodik nije posustao ni nakon što je izgubio šest vezanih poena i drugi set, nije posustao ni kada je izgubio i treći. Naprotiv, a što nije bilo baš tipično za njega kroz karijeru, grizao je još žustrije, želeo još više.

I to ga je dovelo u predvorje raja – napravio je viner bekhend paralelom i pri rezultatu 8:8 u petom setu došao do 15:40. Poetska pravda, reklo bi se, da mu baš taj ranjivi bekhend donese titulu.

Međutim, nije bilo suđeno, Federer je spasao te brejk lopte, a svoju prvu šansu deset gemova kasnije iskoristio je nemilosrdno – 16:14 u najdužem petom setu u Gren slem finalima.

Godinu dana posle bolnog poraza od Nadala, Federer se vraća na tron u velikom stilu i, po mišljenju mnogih, baš tog dana postaje najveći teniser svih vremena – bila je to njegova 15. Gren slem titula kojom je na večnoj listi pretekao Pita Samprasa.

Finale 2014: Novak Đokovic – Rodžer Federer 6:7 (9-11), 6:4, 7–6 (7-4), 5:7, 6:4

Novak Đoković upravo je izgubio četvrti set finala Vimbldona, set koji je imao u džepu i koji je trebalo da mu donese titulu.

Stojeći u svlačionici Đoković je svestan brutalnosti značaja koji predstojeći peti set ima za njegovu karijeru. Sa jedne strane, novi poraz u Gren slem finalima koji bi crva sumnje u njegovoj glavi učinio još nemirnijim. Sa druge, pobeda koja bi donela sedmi Gren slem trofej i pogled u budućnost učinila primamljivim.

“Pričao sam sâm sa sobom kao ludak, pokušao sam da se stimulišem pozitivnim informacijama, da budem svestan trenutka i da budem zahvalan na trenutku da ljutnja i bes ne preovladavaju“, opisao je Đoković proces u kojem je sâm sebi bio trener.

I tada je Novak u stvari dobio meč – iako sa teškim bremenom na ramenima i pritiskom koji pokazuje svu okrutnost koju tenis nekada donosi, Đoković je izašao na teren sa odlučnošću u stavu koji je bio prisutan tokom celog meča. I uspeo je. Savladao je Rodžera Federera u njegovoj kući i ostvario najveću pobedu u dosadašnjoj karijeri.

Bilo je i tada jasno, ali još je jasnije sa distance od godinu dana – prisustvovali smo jednom od najboljih mečeva svih vremena, sigurno najkvalitetnijem u 21. veku, uz vimbldonsko finale 2008.

Ima i očevidnih sličnosti između ta dva meča – poput Nadala, i Đoković je prošao kroz horor sumnji, izgubio dobijen set, pre nego što je smogao snage da ustane i da još hrabrije zakorači. I pobedi.

Prošlo je tek nepunih godinu dana, još je rano tu titulu stavljati u kontekst celokupne Novakove karijere. Ipak, možemo sa sigurnošću konstatovati da je jedna od najvećih u Đokovićevoj karijeri. I on je se rado seća.