Да ли је за Србе сваки нови дан – Видовдан!

Видовдан је кроз историју постао трагичан дан за српски народ. Упркос томе, Срби се и данас упорно поносе својим трагедијама и не одустају од „видовданских принципа“. Да ли је то пут ка самоуништењу?!

Видовдан! Судбински дан српског народа. Мит или реалност?! Тешко је процијенити.

Неспорно је да су многи важни догађаји који су одредили даљу судбину Срба везани за овај датум. Посљедице су углавном биле трагичне. Ваљда нас због тога Видовдан толико и „боли“. Упркос том „болу“ већина Срба поноси се „српским Видовданом“ а то је, без сумње, посљедица претјеране митологизације националне историје.

Да ли је коначно дошло вријеме да „преболимо“ наше митове и историјске заблуде и окренемо се стварности? Ако то желимо, прво што као народ морамо да учинимо јесте реално сагледавање историјских догађаја који су обиљежили Видовдан.

Косовски мит

Цјелокупна српска историја настала је на такозваном „косовском миту“, по којем је кнез Лазар Хребељановић жртвовао себе и своју војску да би сачувао „небеску Србију“.

На бази тог вјеровања настала је и „матрица“ о родољубима и издајницима која раздире српски народ до данашњих дана – Лазар или Вук, Срби православци или Срби муслимани, или Срби атеисти, Карађорђе или Милош, Карађорђевићи или Обреновићи, четници или партизани, националисти или комунисти, звездаши или партизановци, проруски или проамерички, европејци или евроскептици, „домаћи“ или избјеглице, СПС или СПО, ДС или СНС, СДС или СНСД…

У ствари, историјски извори указују да је већ та „прва подјела“, која служи као образац свих каснијих подјела на патриоте и издајнике, чиста измишљотина. Јер, издаје на Косову није било! Вук Бранковић није издао Лазара али је такво вјеровање остало дубоко усађено у свијести српског народа што за посљедицу има да се Срби увијек дијеле на два табора.

Друга заблуда везана за Косовску битку јесте да је Србија изгубила државу 1389. године. Српско царство распало се много прије тога а кнез Лазар је због пријетње од турске најезде прије битке признао врховну власт угарског краља, чиме је већ урушио државни суверенитет Србије. Оно што би већина данашњих Срба требала да зна јесте и чињеница да је Косовска битка тек један у низу великих историјских догађаја који су обиљежили продор Османлија у Европу.

А у томе им је и те како помогао српски деспот Стефан Лазаревић који је као турски вазал са својом војском учествовао у бици код Никопоља 1396. године. Он је са својим витезовима задао одлучујући ударац војсци европске коалиције што руши мит о Србији као бранику хришћанства у Европи. Једина права истина је да су и тада, као и данас, односе међу властелом, народима и државама одређивали тренутни интереси…

Сарајевски атентат

Други по важности историјски догађај везан за Видовдан, а који је посебно важан за српски народ у Босни и Херцеговини, јесте Сарајевски атентат 1914. године.

Неспорно је да су Гаврило Принцип и остали припадници револуционарне организације „Млада Босна“ – национални хероји. Атентат на аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда био је легитиман ослободилачки чин групе родољуба који су на тај начин покушали да ослободе своју земљу од окупатора. Али, оно у чему већина људи гријеши јесте идентификовање Младе Босне искључиво као српске националистичке организације.

Тачно је да је у Младој Босни било највише Срба али они се нису примарно борили за „српску ствар“. Већина историчара види младобосанце као „југословенске револуционаре“. Јер, они су били револуционарни покрет са знатно ширим циљевима. О томе је својевремено писао и наш познати историчар Владимир Дедијер:

– То није била јединствена, централизована и оформљена организација с писаним програмом. Младобосанци су били дио спонтаног револуционарног покрета међу јужнословенском омладином, како у границама Аустро-Угарске, тако и у Србији, Црној Гори, па чак и међу јужнословенским исељеницима у Америци.

Ове разнородне групе уједињавао је заједнички циљ – револуционарно уништење Хабсбуршке монархије. Али, младобосанци се не би могли окарактерисати као искључиви националисти. Они најодлучнији међу њима тежили су, не само уништењу туђинског јарма, него и уклањању конзервативизма и примитивизма у друштву – пише Дедијер.

У протеклих годину-двије, сви у БиХ и шире били смо свједоци многобројних покушаја да се Сарајевски атентат представи као терористички акт а Млада Босна као српска терористичка организација. При томе се посебно истицала и истиче њихова веза са организацијом „Уједињење или смрт“ из Србије. И није да у томе нема и мало истине, али је најближе истини теза да су припадници Младе Босне искористили појединце из „Црне руке“ за остварење својих циљева за убиство Франца Фердинанда него да је било обрнуто.

Било како било, Сарајевски атентат послужио Аустро-Угарској као повод за рат са Србијом што је био окидач за велики свјетски ратни сукоб са несагледивим посљедицама. Српски народ био је највећа жртва тог рата па се и тај Видовдан 1914. године не може посматрати никако другачије него као још један трагичан дан у српској историји.

Газиместан

Два Видована из наше новије историје везана су за име Слободана Милошевића, човјека који је својим одлукама допринио тешком животу милиона својих сународника у протекле двије деценије. Милошевић је 28. јуна 1989. године ватреним говором на Газиместану поводом 600-годишњице Косовске битке, устоличио себе као националног вођу.

Повео је свој народ у ратове из којих су Срби поново изашли као највећи губитници. У свему томе уопште није важно да ли је за „деведесете“ највише крив Милошевић или неко други ко нам је наметнуо те ратове. Милошевићева кривица је у томе што је, сасвим сигурно, могао својим одлукама да утиче да његов народ, и остали на овим просторима, мање пате… А није! Зашто? О томе ће тек да суде историчари у будућности. Надајмо се без митова и заблуда.

Слободан Милошевић је 28. јуна 2001. године изручен Хашком трибуналу као оптуженик за ратне злочине. Никада није осуђен пошто је преминуо прије изрицања пресуде. Али, сам чин изручења, и то баш на Видовдан – представља још једну српску трагедију, још један повод за подјелу…

Посљедице

Било је у нашој историји још много важних догађаја на Видовдан – трагичних, са далекосежним лошим посљедицама по васколики српски народ. Таквим да се са стрепњом за будућност наше дјеце морамо запитати: Да ли нам је сваки нови дан – Видовдан?