Коментар: Кад сте у фудбалу већи од Бразила, ви сте већи од живота!

Ништа од овога није се десило без разлога, ништа од тога није било случајно. Јер ништа од тога није личило на Србију какву је сами себи представљамо, у фудбалу и мимо њега: на спору, безидејну, лошу, кварљиву, преварантску, ружну Србију! 

Фудбал 21.06.2015 | 00:00

Не би то било тако слатко, тако емотивно, не би се завршило у слатким сузама које су означиле крај детињства и снова и почетак најлепше јаве, које су пошкропиле тријумф о којем су маштале генерације, да преко пута нису били баш они. Баш тај дрес. Појавио се пре равно 65 година, оног лета када је Уругвај сломио Бразилце на Маракани, и од тада је много више од пуке спортске опреме.

Та жута боја мајице, тај плави шортс, то није обичан дрес – он је симбол фудбала, најлепше лице ове игре; у њему, из године у годину, из месеца у месец, стасавају све бољи, све опаснији, све безобразнији клинци, потекли са улица, са плажа, из фавела где је живот јефтин, а само лопте скупе...

Дрес Бразила, натопљен шмеком, вицом, и далеком аромом каипириње, то је суштина фудбала и његов недостижни идеал. Зато у сваком ћошку планете постоје голобради клинци, који и пре првих копачки добију жути дрес, и одмах помало постају суперхероји.

Негде када су први колор телевизори стигли у нашу велику земљу, и ми смо сазнали за ту врашку комбинацију и одмах остали очарани њоме. Толико да су Срби и Југословени, више од свих, почели да имитирају те далеке тамнопуте волшебнике. Звали су нас "Европски Бразилци", и то сада звучи поспрдно, после толико ломатања по фудбалским немилима и недразима.

А било је, иако ви млађи у то баш и не верујете, истинито. На улицама Београда, Новог Сада, Суботице, Херцег Новог, Подгорице, Бања Луке, где год је било десет метара брисаног простора и четири камена која би глумила стативе, деза умазана хлебом и машћу полако би се, макар у трајању од једног школског часа, претварала у Бразилце.

Такви су, заљубљени у Роналда, Роналдиња, Ривалда, у Ромарија и Бебета, сигуран сам, на прелазу два века, и у првим годинама трећег миленијум - који за ову земљу, па ни за њихове родитеље, није почео како смо се надали - били и момци чија су нам се имена урезала у хипоталамус и у срца једног облачног јунског јутра, да ту остану заувек.

А онда су, као у оним тренуцима када нисте сигурни да ли сањате или сте се већ пробудили, тог српског сумагличастог јутра, тог облачног новозеландског предвечерја, Мијат, Иван, Стефан, Станиша, Сергеј, Предраг, сви они, били већи од Бразила, од својих вршњака који су им се издалека чинили неухватљивима, непоновљивима, ванземаљцима.

А када сте у фудбалу већи од Бразила, када се оне жуте мајице због вас натопе бесом и немоћи, ви више нисте она деца која скачу за лоптом.

Ви више нисте ни само Срби, ни неки лудаци.

Ви нисте ни само светски прваци, владари планете, шампиони над шампионима.

Не.

Кад сте у фудбалу већи од Бразила, ви сте већи од живота!

Било је, у коментарима нације која је најзад поново почела да гледа фудбал, након година и година учења правила неких других, да се не лажемо, неважнијих спортова, много закерања. Не би, ваљда, Србин био Србин да није протурио покоји отровни коментар.

Рецимо: "Да, сад су добри, док не открију сплавове. Више ће волети сепарее него зонску одбрану корнера."

Па: "Свака им част, али пропашће чим се врате у земљу."

Па: "Неће од њих бити ништа. Евентуално ће један или два постати играчи, ови други јок."

Поучени горким талогом искуства, опрезни због хиљаду и једног уједа за срце, били смо спремни да извадимо ону реченицу: да у свету младе репрезентације служе да талентом и свежом крвљу хране сениоре, а код нас сениорска репрезентација служи да квари таленат и да убацује канцер у крвоток овдашњег фудбала.

Ха. Било некад. Све то престало је да важи негде око 9 часова по нашем времену, када је капитен Рајковић шутнуо гол-аут у стратосферу.

Тада су књиге фудбалске старосавне отишле у стари папир. Тада је почела да се пише нека нова историја.

Звиждук Фахада ал Мидрасија, пиштаљка му се позлатила, није означио само крај утакмице, Мундијала, само осмех Вељка Пауновића, великим словима: Селектора, Учитеља, Човека.

Тај је звиждук био коначни сигнал за прекретницу у српском фудбалу, то је тренутак, вододелница, после којег ништа више неће бити исто. Моменат стварања победника, последњи потпис и печат на неки нови српски менталитет, који напада и кад води и кад губи, који је зрео и када има 17 година, који је фер и кад противник то није, који трчи и кад је у плућима остало даха за свега корак-два...

Како ће се писати та нова историја? Можда ће неко у свему видети кисмет, игру фудбалских богова који су одлучили да најзад учине нешто добро за народ који се с једнаком жестином куне у њих и псује их. Ово друго, у последње време, много чешће.

Можда је све већ било одлучено када су један, два, чак три бразилска играча додирнула пехар при изласку на терен, док су наша деца прошла поред њега не погледавши га, евентуално уз једно намигивање и "видимо се касније".

Или када је почела провала облака, тачно у тренутку када је дах кренуо да нестаје, када су смирена срца почела да прескачу - када је огањ претио да запали главе српске деце, на њих се сручио библијски потоп.

Или када су центиметри – не, милиметри – одлучивали да ли је Максимовић био у офсајду, када се раширила зеница линијског судије у том 118. минуту, али је рука остала спуштена.

Ништа од тога није се десило без разлога, ништа од тога није било случајно. Јер ништа од тога није личило на Србију какву је сами себи представљамо, у фудбалу и мимо њега: на спору, безидејну, лошу, кварљиву, преварантску, ружну Србију.

Тог 20. јуна, цео свет је видео неку другу Србију. Неку другу децу, вредну и насмејану, уплакану и радосну.

А ваљда смо је видели и ми?

Не помињите им, зато, сплавове и пропасти, не слутите црне ствари, не прогнозирајте им пропаст.

Не брините, укратко, за њих. Јер биће они, ако ништа друго, увек бољи од нас.

Као што су тог српског сумагличастог јутра, тог облачног новозеландског предвечерја, Мијат, Иван, Стефан, Станиша, Сергеј, Предраг, сви они, били бољи од момака у жутим дресовима, од симбола фудбала, од најлепшег лица ове игре. Онда када су постали светски прваци, владари планете, шампиони над шампионима.

Већи од живота.