Komentar: Kad ste u fudbalu veći od Brazila, vi ste veći od života!

Ništa od ovoga nije se desilo bez razloga, ništa od toga nije bilo slučajno. Jer ništa od toga nije ličilo na Srbiju kakvu je sami sebi predstavljamo, u fudbalu i mimo njega: na sporu, bezidejnu, lošu, kvarljivu, prevarantsku, ružnu Srbiju! 

Fudbal 21.06.2015 | 00:00

Ne bi to bilo tako slatko, tako emotivno, ne bi se završilo u slatkim suzama koje su označile kraj detinjstva i snova i početak najlepše jave, koje su poškropile trijumf o kojem su maštale generacije, da preko puta nisu bili baš oni. Baš taj dres. Pojavio se pre ravno 65 godina, onog leta kada je Urugvaj slomio Brazilce na Marakani, i od tada je mnogo više od puke sportske opreme.

Ta žuta boja majice, taj plavi šorts, to nije običan dres – on je simbol fudbala, najlepše lice ove igre; u njemu, iz godine u godinu, iz meseca u mesec, stasavaju sve bolji, sve opasniji, sve bezobrazniji klinci, potekli sa ulica, sa plaža, iz favela gde je život jeftin, a samo lopte skupe...

Dres Brazila, natopljen šmekom, vicom, i dalekom aromom kaipirinje, to je suština fudbala i njegov nedostižni ideal. Zato u svakom ćošku planete postoje golobradi klinci, koji i pre prvih kopački dobiju žuti dres, i odmah pomalo postaju superheroji.

Negde kada su prvi kolor televizori stigli u našu veliku zemlju, i mi smo saznali za tu vrašku kombinaciju i odmah ostali očarani njome. Toliko da su Srbi i Jugosloveni, više od svih, počeli da imitiraju te daleke tamnopute volšebnike. Zvali su nas "Evropski Brazilci", i to sada zvuči posprdno, posle toliko lomatanja po fudbalskim nemilima i nedrazima.

A bilo je, iako vi mlađi u to baš i ne verujete, istinito. Na ulicama Beograda, Novog Sada, Subotice, Herceg Novog, Podgorice, Banja Luke, gde god je bilo deset metara brisanog prostora i četiri kamena koja bi glumila stative, deza umazana hlebom i mašću polako bi se, makar u trajanju od jednog školskog časa, pretvarala u Brazilce.

Takvi su, zaljubljeni u Ronalda, Ronaldinja, Rivalda, u Romarija i Bebeta, siguran sam, na prelazu dva veka, i u prvim godinama trećeg milenijum - koji za ovu zemlju, pa ni za njihove roditelje, nije počeo kako smo se nadali - bili i momci čija su nam se imena urezala u hipotalamus i u srca jednog oblačnog junskog jutra, da tu ostanu zauvek.

A onda su, kao u onim trenucima kada niste sigurni da li sanjate ili ste se već probudili, tog srpskog sumagličastog jutra, tog oblačnog novozelandskog predvečerja, Mijat, Ivan, Stefan, Staniša, Sergej, Predrag, svi oni, bili veći od Brazila, od svojih vršnjaka koji su im se izdaleka činili neuhvatljivima, neponovljivima, vanzemaljcima.

A kada ste u fudbalu veći od Brazila, kada se one žute majice zbog vas natope besom i nemoći, vi više niste ona deca koja skaču za loptom.

Vi više niste ni samo Srbi, ni neki ludaci.

Vi niste ni samo svetski prvaci, vladari planete, šampioni nad šampionima.

Ne.

Kad ste u fudbalu veći od Brazila, vi ste veći od života!

Bilo je, u komentarima nacije koja je najzad ponovo počela da gleda fudbal, nakon godina i godina učenja pravila nekih drugih, da se ne lažemo, nevažnijih sportova, mnogo zakeranja. Ne bi, valjda, Srbin bio Srbin da nije proturio pokoji otrovni komentar.

Recimo: "Da, sad su dobri, dok ne otkriju splavove. Više će voleti separee nego zonsku odbranu kornera."

Pa: "Svaka im čast, ali propašće čim se vrate u zemlju."

Pa: "Neće od njih biti ništa. Eventualno će jedan ili dva postati igrači, ovi drugi jok."

Poučeni gorkim talogom iskustva, oprezni zbog hiljadu i jednog ujeda za srce, bili smo spremni da izvadimo onu rečenicu: da u svetu mlade reprezentacije služe da talentom i svežom krvlju hrane seniore, a kod nas seniorska reprezentacija služi da kvari talenat i da ubacuje kancer u krvotok ovdašnjeg fudbala.

Ha. Bilo nekad. Sve to prestalo je da važi negde oko 9 časova po našem vremenu, kada je kapiten Rajković šutnuo gol-aut u stratosferu.

Tada su knjige fudbalske starosavne otišle u stari papir. Tada je počela da se piše neka nova istorija.

Zvižduk Fahada al Midrasija, pištaljka mu se pozlatila, nije označio samo kraj utakmice, Mundijala, samo osmeh Veljka Paunovića, velikim slovima: Selektora, Učitelja, Čoveka.

Taj je zvižduk bio konačni signal za prekretnicu u srpskom fudbalu, to je trenutak, vododelnica, posle kojeg ništa više neće biti isto. Momenat stvaranja pobednika, poslednji potpis i pečat na neki novi srpski mentalitet, koji napada i kad vodi i kad gubi, koji je zreo i kada ima 17 godina, koji je fer i kad protivnik to nije, koji trči i kad je u plućima ostalo daha za svega korak-dva...

Kako će se pisati ta nova istorija? Možda će neko u svemu videti kismet, igru fudbalskih bogova koji su odlučili da najzad učine nešto dobro za narod koji se s jednakom žestinom kune u njih i psuje ih. Ovo drugo, u poslednje vreme, mnogo češće.

Možda je sve već bilo odlučeno kada su jedan, dva, čak tri brazilska igrača dodirnula pehar pri izlasku na teren, dok su naša deca prošla pored njega ne pogledavši ga, eventualno uz jedno namigivanje i "vidimo se kasnije".

Ili kada je počela provala oblaka, tačno u trenutku kada je dah krenuo da nestaje, kada su smirena srca počela da preskaču - kada je oganj pretio da zapali glave srpske dece, na njih se sručio biblijski potop.

Ili kada su centimetri – ne, milimetri – odlučivali da li je Maksimović bio u ofsajdu, kada se raširila zenica linijskog sudije u tom 118. minutu, ali je ruka ostala spuštena.

Ništa od toga nije se desilo bez razloga, ništa od toga nije bilo slučajno. Jer ništa od toga nije ličilo na Srbiju kakvu je sami sebi predstavljamo, u fudbalu i mimo njega: na sporu, bezidejnu, lošu, kvarljivu, prevarantsku, ružnu Srbiju.

Tog 20. juna, ceo svet je video neku drugu Srbiju. Neku drugu decu, vrednu i nasmejanu, uplakanu i radosnu.

A valjda smo je videli i mi?

Ne pominjite im, zato, splavove i propasti, ne slutite crne stvari, ne prognozirajte im propast.

Ne brinite, ukratko, za njih. Jer biće oni, ako ništa drugo, uvek bolji od nas.

Kao što su tog srpskog sumagličastog jutra, tog oblačnog novozelandskog predvečerja, Mijat, Ivan, Stefan, Staniša, Sergej, Predrag, svi oni, bili bolji od momaka u žutim dresovima, od simbola fudbala, od najlepšeg lica ove igre. Onda kada su postali svetski prvaci, vladari planete, šampioni nad šampionima.

Veći od života.