Видео сјећања - Тони Адамс...

Мистер Арсенал. Најмлађи капитен у историји славног клуба. И један од највећих пијанаца у ери у којој су енглеским фудбалом царевали жестоки алкохоличари. Данас пијаниста, редован гост на позоришним и оперским представама...

Фудбал 20.06.2015 | 23:30

Крај сезоне 1989/1990. Арсенал је тог 6. маја путовао на турнеју по Далеком истоку. Адамс се на аеродрому Хитроу појавио угруван. У коси су му још били комадићи стакла. Само сат раније седео је у дворишту неких људи које је тек упознао у пабу. У шест ујутру схватио је да авион за Сингапур полеће за сат времена. Сео је у свој „форд сијера” и залетео се 160 километара на сат. Ударио је у зид од црвене цигле. Спасао га је сигурносни појас који обично није везивао. Може бити да је и он схватио да је претерао. Кад су му полицајци измерили ниво алкохола у крви, утврдили су да је дозвољену границу пребацио четири пута. Станари куће у чијем је дворишту завршио упитали су га хоће ли нешто да попије.
„Виски, скоч, бренди... Прво ми је то пролетело кроз главу. Сада схватам да су они наравно мислили на чај или кафу. Тада ми је било урнебесно смешно да ме нуде алкохолом одмах после удеса”, присећао се касније Адамс.

За то дело је у децембру исте године, само неколико дана пред Божић – многи и даље мисле да су га судски органи начинили примером за остале – осуђен на четири месеца затвора. Одлежао је два. Маја 1991. године славио је титулу с Арсеналом. И даље је пио. Неумерено.

Тони Адамс је уосталом отелотворење транзиције енглеског фудбала. Из света у којем су царевали пијанци и у коме нисте могли да постанете део екипе ако нисте „квалитетно локали” до света сурових професионалаца, нутрициониста, плиометричких тренинга. Адамс је представљао оба универзума. Опијао се још док није дебитовао на великој сцени. Како је зависност узимала маха, имао је све веће проблеме. Све док 14. септембра 1996. године није пресекао и рекао „доста”. У аутомобилу је пред тренинг вест прво саопштио Полу Мерсону, дугогодишњем „брату по капљици” и једном од првих, ако не и првом великом имену енглеског фудбала који је признао да има проблем са алкохолом (и кокаином и коцкањем) и успео да се излечи. Потом је Адамс одлуку предочио саиграчима из екипе, а потом у двоминутном разговору с новинарима и осталом делу јавности. Тих дана је на Хајберију почеињала владавина Арсена Венгера, који се није тако лако одрекао капитена. Штавише, укинуо је пијанке тако уобичајене у свлачионици Тобждија, али и осталих енглеских клубова, завео строг режим исхране. Тони Адамс више никада није ни гуцнуо.

А чинио је то тако страствено. Одувек. Пример је и 1987. година када је, после четири пинте пива и шест брендија, примао награду за најбољег младог играча енглеске тада још Прве дивизије. Тако пијан успео је да се током уобичајеног захваљивања сети само четворице саиграча. Тонијева аутоматска реакција и на успехе и на неуспехе увек је била иста – алкохол. Ту мантру користио је и када је као капитен водио екипу на „чашицу разговора” како би „развијао тимски дух”. Среда је тада била слободан дан за играче Арсенала. Уторком се увек пило. Жестоко. Адамс је умео да „веже” до јутарњег тренинга у четвртак. Као и добар део екипе кришом је облачио додатни слој опреме надајући се да ће знојем да избаци сву ту ватрену воду из организма. Била је то забрањена, али устаљена пракса.

Фудбал га је колико-толико контролисао. Знао је да на дан утакмице мора да буде трезан, па је правио распоред пијанстава. Неколико пута се преварио. Када се то дешавало, умео је да ујутру цугне једну за успут. Тек да се „нивелише”. Против Шефилда је и тако пијан проглашен за најбољег играча на терену. Бројне кафанске туче редовно су пуниле странице таблоида. Једном се толико одузео да се стропоштао низ степенице због чега је зарадио 29 копчи на глави.

Оно што је посебно невероватно је баш то што му је поред толико архаичног живота успевало да на терену завршава посао. И то тако да је са непуном 21 годином постао најмлађи капитен у историји клуба великог попут Арсенала. Дебитовао је четири недеље после 17. рођендана. Букаџија, природан лидер, ненадмашан у скоку, одличан у читању противничке игре, са сјајним тајмингом, неутољиве глади за тријумфом. И наизглед несаломивог карактера.

После ремија са Манчестер јунајтедом (1:1) 1990. године у којем је постигао и гол и аутогол, Дејли Мирор је објавио монтажу Адамсовог лица с магарећим ушима. Навијачи ривалских клубова одмах су прихватили игру. Кад год је лопта била код Адамса, трибине широм Енглеске почињале су да опонашају магареће звуке, ка Тонију су летеле шаргарепе. Сада признаје да му је све то сметало, али да је умео да каналише енергију у огромну жељу да душманима покаже да је за њих недодирљив.

Навијачи Арсенала су га због тог борбеног става обожавали. Нису знали како се Адамс борио са тим стресом. А и како би? Била је то ера алкохоличара у енглеском фудбалу. Баханалисање се прећутно одобравало. И Џорџ Грејем, тренер који је Адамсу и уручио капитенску траку, као и човек којег су због строге дисциплине у екипи звали Гадафи, правио се луд. И данас тврди да није био свестан проблема. Венгер пак тврди да је било немогуће не приметити реке алкохола које су се точиле после тренинга. Опет и Грејем је био у незавидној ситуацији. Није могао да се тек тако одрекне једног од најбољих штопера које је Енглеска дала. С Лијем Диксоном, Најџелом Винтербурном и Стивом Болдом, Адамс је чинио „чувену четворку” Арсенала, без сумње најпоузданију последњу линију у богатој историји лондонског клуба. Грејем је био њен архитекта, офсајд замке најјаче оружје. Као по команди сва четворица су дизала руке сигнализиравши судијама да је противнички нападач у недозвољеној позицији. Умели су тако и да збуне судије и преваре их да подигну заставицу иако је ситуација чиста, Адамс је као лидер и са 1,93 метара најупечатљивија фигура на терену први дизао руку. Све је ишло као по лоју.

”Олако је то схватао. Био је најмлађи капитен у историји, дизао велике трофеје. Ваљда је помислио: Па ово је лако! Могу ја овако наредних 15 година”, касније је говорио Грејем.

Пре но што је раскинуо с лошом навиком, Адамс је освојио титуле првака Енглеске 1989. и 1991, ФА куп 1993. и Лига куп 1987. и 1993. Већ је био капитен и у репрезентацији Гордог Албиона, иако га је Боби Робсон сасвим неочекивано прецртао са списка путника за Мундијал у Италији 1990, док је ЕУРО 1992 прескочио због повреде. На Европском првенству 1996. на домаћем тлу водио је Енглезе до полуфинала и пораза од Немачке у пенал серији. Приватно, живот му се распадао. Супругу је, логично, упознао за шанком. Венчања се не сећа.
„Дошао сам до тачке да се више нисам обазирао на осећања других људи.... Ни у чему нисам проналазио задовољство... Био сам пребијен. Поражен. И знао сам то.”

Откако је трезан Тони Адамс свира клавир, редован је на позоришним и оперским представама, чита поезију и филозофију. Они који су знали старог Адамса, овог новог једна препознају.
„Данас нисам само Тони Адамс – фудбалер. Данас сам Тони Адамс – човек”, написао је у својој брутално искреној биографији одговорајуће насловљеном: „Зависан”.

Крај репрезентативну каријере наговестила је одлука Гледа Ходла да пред Светско првенство 1998. Адамсу одузме капитенску траку и уручи је Алану Ширеру, мада је дефинитивно збогом сачекало 2000. годину. У Арсеналу је Адамс одолевао зубу времена до 2002, када је освојио другу дуплу круну. Прву је пригрлио у сезони 1997/1998. ФА куп је подигао и 2001. године. Једини је играч у историји енглеског фудбала који је као капитен предводио свој тим до пехара за најбољег у три различите деценије. Статуе Тонија Адамса, прослављеног тренера Херберта Чепмена, најбољег стрелца у историји Арсенала Тијерија Анрија и Дениса Беркампа данас красе плато испред новог клупског Емирејтс стадиона. У дресу Тобџија одиграо је 669 утакмица, освојио је 10 великих трофеја, пуних 14 година је са поносом носио капитенску траку. „Мистер Арсенал” му је био надимак.