Video sjećanja - Toni Adams...

Mister Arsenal. Najmlađi kapiten u istoriji slavnog kluba. I jedan od najvećih pijanaca u eri u kojoj su engleskim fudbalom carevali žestoki alkoholičari. Danas pijanista, redovan gost na pozorišnim i operskim predstavama...

Fudbal 20.06.2015 | 23:30

Kraj sezone 1989/1990. Arsenal je tog 6. maja putovao na turneju po Dalekom istoku. Adams se na aerodromu Hitrou pojavio ugruvan. U kosi su mu još bili komadići stakla. Samo sat ranije sedeo je u dvorištu nekih ljudi koje je tek upoznao u pabu. U šest ujutru shvatio je da avion za Singapur poleće za sat vremena. Seo je u svoj „ford sijera” i zaleteo se 160 kilometara na sat. Udario je u zid od crvene cigle. Spasao ga je sigurnosni pojas koji obično nije vezivao. Može biti da je i on shvatio da je preterao. Kad su mu policajci izmerili nivo alkohola u krvi, utvrdili su da je dozvoljenu granicu prebacio četiri puta. Stanari kuće u čijem je dvorištu završio upitali su ga hoće li nešto da popije.
„Viski, skoč, brendi... Prvo mi je to proletelo kroz glavu. Sada shvatam da su oni naravno mislili na čaj ili kafu. Tada mi je bilo urnebesno smešno da me nude alkoholom odmah posle udesa”, prisećao se kasnije Adams.

Za to delo je u decembru iste godine, samo nekoliko dana pred Božić – mnogi i dalje misle da su ga sudski organi načinili primerom za ostale – osuđen na četiri meseca zatvora. Odležao je dva. Maja 1991. godine slavio je titulu s Arsenalom. I dalje je pio. Neumereno.

Toni Adams je uostalom otelotvorenje tranzicije engleskog fudbala. Iz sveta u kojem su carevali pijanci i u kome niste mogli da postanete deo ekipe ako niste „kvalitetno lokali” do sveta surovih profesionalaca, nutricionista, pliometričkih treninga. Adams je predstavljao oba univerzuma. Opijao se još dok nije debitovao na velikoj sceni. Kako je zavisnost uzimala maha, imao je sve veće probleme. Sve dok 14. septembra 1996. godine nije presekao i rekao „dosta”. U automobilu je pred trening vest prvo saopštio Polu Mersonu, dugogodišnjem „bratu po kapljici” i jednom od prvih, ako ne i prvom velikom imenu engleskog fudbala koji je priznao da ima problem sa alkoholom (i kokainom i kockanjem) i uspeo da se izleči. Potom je Adams odluku predočio saigračima iz ekipe, a potom u dvominutnom razgovoru s novinarima i ostalom delu javnosti. Tih dana je na Hajberiju počeinjala vladavina Arsena Vengera, koji se nije tako lako odrekao kapitena. Štaviše, ukinuo je pijanke tako uobičajene u svlačionici Tobždija, ali i ostalih engleskih klubova, zaveo strog režim ishrane. Toni Adams više nikada nije ni gucnuo.

A činio je to tako strastveno. Oduvek. Primer je i 1987. godina kada je, posle četiri pinte piva i šest brendija, primao nagradu za najboljeg mladog igrača engleske tada još Prve divizije. Tako pijan uspeo je da se tokom uobičajenog zahvaljivanja seti samo četvorice saigrača. Tonijeva automatska reakcija i na uspehe i na neuspehe uvek je bila ista – alkohol. Tu mantru koristio je i kada je kao kapiten vodio ekipu na „čašicu razgovora” kako bi „razvijao timski duh”. Sreda je tada bila slobodan dan za igrače Arsenala. Utorkom se uvek pilo. Žestoko. Adams je umeo da „veže” do jutarnjeg treninga u četvrtak. Kao i dobar deo ekipe krišom je oblačio dodatni sloj opreme nadajući se da će znojem da izbaci svu tu vatrenu vodu iz organizma. Bila je to zabranjena, ali ustaljena praksa.

Fudbal ga je koliko-toliko kontrolisao. Znao je da na dan utakmice mora da bude trezan, pa je pravio raspored pijanstava. Nekoliko puta se prevario. Kada se to dešavalo, umeo je da ujutru cugne jednu za usput. Tek da se „niveliše”. Protiv Šefilda je i tako pijan proglašen za najboljeg igrača na terenu. Brojne kafanske tuče redovno su punile stranice tabloida. Jednom se toliko oduzeo da se stropoštao niz stepenice zbog čega je zaradio 29 kopči na glavi.

Ono što je posebno neverovatno je baš to što mu je pored toliko arhaičnog života uspevalo da na terenu završava posao. I to tako da je sa nepunom 21 godinom postao najmlađi kapiten u istoriji kluba velikog poput Arsenala. Debitovao je četiri nedelje posle 17. rođendana. Bukadžija, prirodan lider, nenadmašan u skoku, odličan u čitanju protivničke igre, sa sjajnim tajmingom, neutoljive gladi za trijumfom. I naizgled nesalomivog karaktera.

Posle remija sa Mančester junajtedom (1:1) 1990. godine u kojem je postigao i gol i autogol, Dejli Miror je objavio montažu Adamsovog lica s magarećim ušima. Navijači rivalskih klubova odmah su prihvatili igru. Kad god je lopta bila kod Adamsa, tribine širom Engleske počinjale su da oponašaju magareće zvuke, ka Toniju su letele šargarepe. Sada priznaje da mu je sve to smetalo, ali da je umeo da kanališe energiju u ogromnu želju da dušmanima pokaže da je za njih nedodirljiv.

Navijači Arsenala su ga zbog tog borbenog stava obožavali. Nisu znali kako se Adams borio sa tim stresom. A i kako bi? Bila je to era alkoholičara u engleskom fudbalu. Bahanalisanje se prećutno odobravalo. I Džordž Grejem, trener koji je Adamsu i uručio kapitensku traku, kao i čovek kojeg su zbog stroge discipline u ekipi zvali Gadafi, pravio se lud. I danas tvrdi da nije bio svestan problema. Venger pak tvrdi da je bilo nemoguće ne primetiti reke alkohola koje su se točile posle treninga. Opet i Grejem je bio u nezavidnoj situaciji. Nije mogao da se tek tako odrekne jednog od najboljih štopera koje je Engleska dala. S Lijem Diksonom, Najdželom Vinterburnom i Stivom Boldom, Adams je činio „čuvenu četvorku” Arsenala, bez sumnje najpouzdaniju poslednju liniju u bogatoj istoriji londonskog kluba. Grejem je bio njen arhitekta, ofsajd zamke najjače oružje. Kao po komandi sva četvorica su dizala ruke signaliziravši sudijama da je protivnički napadač u nedozvoljenoj poziciji. Umeli su tako i da zbune sudije i prevare ih da podignu zastavicu iako je situacija čista, Adams je kao lider i sa 1,93 metara najupečatljivija figura na terenu prvi dizao ruku. Sve je išlo kao po loju.

”Olako je to shvatao. Bio je najmlađi kapiten u istoriji, dizao velike trofeje. Valjda je pomislio: Pa ovo je lako! Mogu ja ovako narednih 15 godina”, kasnije je govorio Grejem.

Pre no što je raskinuo s lošom navikom, Adams je osvojio titule prvaka Engleske 1989. i 1991, FA kup 1993. i Liga kup 1987. i 1993. Već je bio kapiten i u reprezentaciji Gordog Albiona, iako ga je Bobi Robson sasvim neočekivano precrtao sa spiska putnika za Mundijal u Italiji 1990, dok je EURO 1992 preskočio zbog povrede. Na Evropskom prvenstvu 1996. na domaćem tlu vodio je Engleze do polufinala i poraza od Nemačke u penal seriji. Privatno, život mu se raspadao. Suprugu je, logično, upoznao za šankom. Venčanja se ne seća.
„Došao sam do tačke da se više nisam obazirao na osećanja drugih ljudi.... Ni u čemu nisam pronalazio zadovoljstvo... Bio sam prebijen. Poražen. I znao sam to.”

Otkako je trezan Toni Adams svira klavir, redovan je na pozorišnim i operskim predstavama, čita poeziju i filozofiju. Oni koji su znali starog Adamsa, ovog novog jedna prepoznaju.
„Danas nisam samo Toni Adams – fudbaler. Danas sam Toni Adams – čovek”, napisao je u svojoj brutalno iskrenoj biografiji odgovorajuće naslovljenom: „Zavisan”.

Kraj reprezentativnu karijere nagovestila je odluka Gleda Hodla da pred Svetsko prvenstvo 1998. Adamsu oduzme kapitensku traku i uruči je Alanu Šireru, mada je definitivno zbogom sačekalo 2000. godinu. U Arsenalu je Adams odolevao zubu vremena do 2002, kada je osvojio drugu duplu krunu. Prvu je prigrlio u sezoni 1997/1998. FA kup je podigao i 2001. godine. Jedini je igrač u istoriji engleskog fudbala koji je kao kapiten predvodio svoj tim do pehara za najboljeg u tri različite decenije. Statue Tonija Adamsa, proslavljenog trenera Herberta Čepmena, najboljeg strelca u istoriji Arsenala Tijerija Anrija i Denisa Berkampa danas krase plato ispred novog klupskog Emirejts stadiona. U dresu Tobdžija odigrao je 669 utakmica, osvojio je 10 velikih trofeja, punih 14 godina je sa ponosom nosio kapitensku traku. „Mister Arsenal” mu je bio nadimak.