Који су најчистији градови свијета?

Најчистији град на свету је Калгари у Канади, показало је ново истраживање.

Путовања 16.06.2015 | 11:13

Следе Аделаиде у Аустралији, Хонолулу, Минеаполис и јапански Кобе.

Истраживање је спровела консултантска фирма Мерцер Глобал на основу пет фактора хигијене: доступности и питкости воде, уклањању ђубрета, квалитета канализационог система, загађености ваздуха и саобраћајних гужви. Занимљиво је да отпаци на улицама, који се обично сматрају показатељем чистоће неког града уопште нису узети у обзир.

Ипак, Калгари важи и за један од градова који веома води рачуна о чистоћи улица. Ту се наплаћују “папрене” казне од по хиљаду долара за бацање опушка или папирића кроз прозор аутомобила, али је на Мерцерову листу доспео због тога што много улаже у екологију.

Тако се организација Греен Цалгарy бави промовисањем “зеленијег” начина живота становника и нуди савете о томе како да се смањи количина отпада на депонијама.

Иако се не налази на Мерцер листи, Сингапур свакако заслужује високу позицију. У овом граду се бацање отпадака на тротоар кажњава са 750 долара за први преступ, а “понављачи” морају да издвоје и до 3.700 долара. У случају да неко по трећи пут буде кажњен због бацања ђубрета на непредвиђена места, може бити осуђен да кроз град носи таблу на којој пише “Ја сам бацач смећа”.

Сингапур такође кажњава и за бацање жвакаће гуме на било које друго место сем корпе за отпатке, уринирање у лифтовима и неповлачење воде у јавним тоалетима. Градом редовно патролирају полицајци, који брину да се закон заиста и спроводи.

Кигали, престоница Руанде, заслужује да се нађе на листи упркос томе што нема тако строге законе. Наиме, тај град успева да одржи беспрекоран ред захваљујући принципу “умуганде”. Та реч има много значења, између осталог, “заједница” и “плаћање”, а датира из времена када је Руанда била део белгијске афричке колоније.

У 19. веку посетиоци Кигалија бележили су да се од становника тражи да барем два дана недељно обављају послове који су корисни за заједницу, а правило “умуганда” подстицано је као вид грађанске одговорности.

Годинама пре геноцида из 1994, председник Жувенал Хабијаримана истицао је то правило као стварни идентитет становника Руанде. “Умуганда” је на снази и данас.

Да финансијска моћ није кључна за одржавање чистоће градских улица, доказ су Дар ес Салам у Танзанији, па и Доминиканска Република и Порторико, чији становници редовно учествују у годишњем чишћењу приобаља.

Б 92