Анализа и најава: Устани, буди се и заљуби се... У ''Орлиће''!

Пред окршај САД и Србије у четвртфиналу сигурно је само једно – изабраници Вељка Пауновића неће нас разочарати.

Фудбал 13.06.2015 | 23:40

Није лако бити фудбалски заљубљеник у Србији. Уме да буде и болно тешко. И док слушаш неке обичном пријатељу игре неразмуљиве људе у оделима како се диче својим непостојећим учинком. И док у неверици вртиш главом питајући се да ли је твој омиљени клуб изгубио разум. И док чупаш косу покушавајући да схватиш како су то на сениорском нивоу одједном сви научили да играју фудбал, а ми као да полако заборављамо. Неко са стране можда би приметио и да није нормално толико онда очекивати од голобрадих младића чије каријере још висе на дугачком штапу. Али шта друго остаје нама, просечним фудбалским фанатицима, толико навиклим на разочарања, осим да помало себично барем на две недеље заборавимо да на Новом Зеланду играју нека деца која тек треба да постану фудбалери и озареног лица умислимо да смо опет неко и нешто у фудбалском свету?

А нисмо. И ко зна да ли ћемо ускоро бити. Али кад видимо Сергеја како попут Пола Погбе – истина "само" поред вршњака – гази противнике као да су од картона, или Андрију у галопу због којег помислимо да луди људи седе у Манчестер Ситију кад су спремни да дају толике паре за оног малог из Ливерпула што и није баш тих 70.000.000 евра бољи, или Предрага који се чини нам се не би уплашио ни кад би био очи у очи са стрељачким водом... Просто одбијемо да се опиремо том сасвим могуће наивном осећању да ће баш ти момци једног дана успети да нас уједине и натерају да гласно и поносно ускликнемо: Србија!

Да није тако не бисмо се сви онако уморни и/или мамурни будили уз певце, не би већ у осам изјутра на страницама овог нашег - вероватно и сваког другог портала – на хиљаде људи бесомучно остављало стотине коментаре подршке стрепећи за резултат. Иако он на овом нивоу заиста није најбитнији. Много битнији је тај осећај припадности који смо негде успут загубили па на утакмицама сениорске селекције често имамо атмосферу налик раштимованом оркестру у којем нема ни диригента ни мелодије која у човеку буди оно нешто узвишено. На крају крајева нема ни публике.

Да се разумемо: Нису ови момци најбоље што смо икад имали. Чак ни у скорије време. Нема ту – барем не још - нових видића, станковића,дуљаја, ивановића, красића... Али нема ни страха у њиховим очима. Страха од неуспеха, страха од звиждука, којих ће сигурно бити поштеђени још неко време. Јер ако је нешто сигурно, а у то су нас уверили више пута и надамо се да никада неће престати, сигурно је само да нас неће разочарати. Да ће у недељу од 6.30 у сусрету са САД у Оукленду трчати и ако буду губили. Да ће нападати и ако буду водили. Да ће играти фудбал.

И то ће бити сасвим довољно.

САД – СРБИЈА

Стадион: Норд Харбур, Оукленд;
Капацитет: 25.317;
Судија: Артур Дијас (Португалија)

САД (4-4-2): Стефен – Пејн, Мијазга, Картер-Викерс, Реквехо – Хајндман, Делгадоа, Зелалем, Сонора – Ариола, Рубин.

Србија (4-2-3-1): Рајковић – Стевановић, Вељковић, Бабић, Антонов – Здјелар, Милинковић Савић – Живковић, Максимовић, Гаћиновић – Шапоњић;