Analiza i najava: Ustani, budi se i zaljubi se... U ''Orliće''!

Pred okršaj SAD i Srbije u četvrtfinalu sigurno je samo jedno – izabranici Veljka Paunovića neće nas razočarati.

Fudbal 13.06.2015 | 23:40

Nije lako biti fudbalski zaljubljenik u Srbiji. Ume da bude i bolno teško. I dok slušaš neke običnom prijatelju igre nerazmuljive ljude u odelima kako se diče svojim nepostojećim učinkom. I dok u neverici vrtiš glavom pitajući se da li je tvoj omiljeni klub izgubio razum. I dok čupaš kosu pokušavajući da shvatiš kako su to na seniorskom nivou odjednom svi naučili da igraju fudbal, a mi kao da polako zaboravljamo. Neko sa strane možda bi primetio i da nije normalno toliko onda očekivati od golobradih mladića čije karijere još vise na dugačkom štapu. Ali šta drugo ostaje nama, prosečnim fudbalskim fanaticima, toliko naviklim na razočaranja, osim da pomalo sebično barem na dve nedelje zaboravimo da na Novom Zelandu igraju neka deca koja tek treba da postanu fudbaleri i ozarenog lica umislimo da smo opet neko i nešto u fudbalskom svetu?

A nismo. I ko zna da li ćemo uskoro biti. Ali kad vidimo Sergeja kako poput Pola Pogbe – istina "samo" pored vršnjaka – gazi protivnike kao da su od kartona, ili Andriju u galopu zbog kojeg pomislimo da ludi ljudi sede u Mančester Sitiju kad su spremni da daju tolike pare za onog malog iz Liverpula što i nije baš tih 70.000.000 evra bolji, ili Predraga koji se čini nam se ne bi uplašio ni kad bi bio oči u oči sa streljačkim vodom... Prosto odbijemo da se opiremo tom sasvim moguće naivnom osećanju da će baš ti momci jednog dana uspeti da nas ujedine i nateraju da glasno i ponosno uskliknemo: Srbija!

Da nije tako ne bismo se svi onako umorni i/ili mamurni budili uz pevce, ne bi već u osam izjutra na stranicama ovog našeg - verovatno i svakog drugog portala – na hiljade ljudi besomučno ostavljalo stotine komentare podrške strepeći za rezultat. Iako on na ovom nivou zaista nije najbitniji. Mnogo bitniji je taj osećaj pripadnosti koji smo negde usput zagubili pa na utakmicama seniorske selekcije često imamo atmosferu nalik raštimovanom orkestru u kojem nema ni dirigenta ni melodije koja u čoveku budi ono nešto uzvišeno. Na kraju krajeva nema ni publike.

Da se razumemo: Nisu ovi momci najbolje što smo ikad imali. Čak ni u skorije vreme. Nema tu – barem ne još - novih vidića, stankovića,duljaja, ivanovića, krasića... Ali nema ni straha u njihovim očima. Straha od neuspeha, straha od zvižduka, kojih će sigurno biti pošteđeni još neko vreme. Jer ako je nešto sigurno, a u to su nas uverili više puta i nadamo se da nikada neće prestati, sigurno je samo da nas neće razočarati. Da će u nedelju od 6.30 u susretu sa SAD u Ouklendu trčati i ako budu gubili. Da će napadati i ako budu vodili. Da će igrati fudbal.

I to će biti sasvim dovoljno.

SAD – SRBIJA

Stadion: Nord Harbur, Ouklend;
Kapacitet: 25.317;
Sudija: Artur Dijas (Portugalija)

SAD (4-4-2): Stefen – Pejn, Mijazga, Karter-Vikers, Rekveho – Hajndman, Delgadoa, Zelalem, Sonora – Ariola, Rubin.

Srbija (4-2-3-1): Rajković – Stevanović, Veljković, Babić, Antonov – Zdjelar, Milinković Savić – Živković, Maksimović, Gaćinović – Šaponjić;