Дивно писмо старијег човјека: Ноле, ми имамо тебе, али...!

...да ли ће моја деца и унуци имати на кога да буду поносни?! Са поносом ћу рећи својој деци и унуцима да спадам у генерацију која је имала прилике да види Новака Ђоковића у пуном сјају. Подизање трофеја на највећим турнирима - Аустралијан опену, УС опену, Вимблдону, умало и на Ролан Гаросу (има времена и за то), али ћу им и рећи то да тенис и није био баш популаран до доласка Нолета, ипак, Срби памте само успехе. Искористио сам прилику да по сунчаном дану посетим комплекс "Олимп" где се одржава мањи турнир, београдски фјучерс, да видим да ли је фабрика "белог" спорта у нашој земљи стала или се спремна за масовну производњу.

Тенис 13.06.2015 | 00:15

Ушао сам на горњу капију "Олимпа", из правца Милана Ракића и одушевила ме је атмосфера. Момци и девојке трче, вежбају, воде здрав живот (макар у том тренутку), мајке гурају колица, а очеви носе децу у рукама, шта да се ради, то је скоро свако волео у раном детињству.

Како сам се спуштао ка теренима, све је некако било живље, не мислим на гужву и буку, већ на енергију која је допирала из правца где су игралишта била поређана један до другог. Каснио сам, јер су мечеви већ почели у 10 часова и играло се друго коло турнира, тако да су тенисери већ били на борилиштима.

Људи су седели иза ограде, претежно пријатељи и породица играча, а све је било у маниру већих турнира - благи жамор, после добрих поена кратки аплауз и то је то. Нема еуфорије, то не постоји, иако сам, гледајући најбоље тенисере уживо, очекивао, морам признати, бучнију атмосферу.

Прво ми је за око запао младић у зелено-белој опреми, мало корпулентнији, јер је играо прилично добар тенис. Грађом, лицем и гестикулацијама је у многоме личио на Михаила Јужног. Добро, није се баш ударао у главу рекетом када погреши, али је био веома темпераментан.

На крају је и изгубио, а сазнао сам да се ради о Луки Илићу, момку рођеном 1995. године и имао је подршку људи око терена. Преко пута мреже је био нешто виши момак који игра под заставом Аустралије, Александар Вукић и заправо ми се чинило да Илић има иницијативу, али је на крају био поражен у два сета.

Видим да људи верују у његове способности, макар по коментарима, али су сви чекали меч младог Миомира Кецмановића за којег сам макар 100 пута чуо да је наш велики адут, али никада га нисам видео на терену. Таленат је, ту нема приче, али не знам зашто се детету ствара толики притисак, као да се обавезно очекује његов успех и стасавање у новог Новака Ђоковића.

Да смо били паметнији и да смо иоле ухватили тренутак тоталне доминације српског тениса у светским оквирима (Новак, Јанко, Виктор, Јелена, Ана...), одавно би изградили јаке базе, ударили темељ и кренули са производњом десетине и десетине Кецмановића, али ми поново пуштамо јединке да се саме боре.

Још није касно, али ме поред терена на фјучерсу у Београду заболело то што Пољаци или Румуни имају АТП турнир, а ми не (више). Па, сунце му ужарено пољубим, како су се то они снашли боље од нас, како они то више заслужују од нас?

Да се не увреде Пољаци и Румуни, немам заиста ништа против њих, имају и они неколико сјајних тенисера (Јержи Јанович, Марцин Матковски, Симона Халеп...), али управо каскамо за свим мањим силама (хајде да их назовем тако, иако је то далеко од силе) само зато што њихова омладина има прилику да заради позивницу, а затим и неке АТП бодове, искуство, игру против Топ 100 играча.

Ма, уз овај леп дан, са промајом која ми, по старим српским правилима може угасити живот, стало ми је било да уз уживања цигарете више сазнам о момцима који су се истински борили на свим теренима. Имао сам преглед, на неке мањи, на неке већи и схватио сам да има наде за тенис, упркос томе што су наши таленти осуђени да процветају сами, као руже кроз бетон.

Није било битно тог тренутка да ли је Кецмановић, Илић или неко трећи добио или изгубио, млади су то тенисери пред којима су године и године игре.

Још једном, напомена, људи смо који памте континуиран успех, али и са друге стране најмањи неуспех, једноставно је тако у свим сегментима нашег друштва, па у игри званој тенис.

Док полако одлазим са "Олимпа", имам жељу да се и сутра вратим, да испратим све те наде, можда ће... Ма, шта можда, сигурно ће у будућности на неком гренд слему судије Седрик Мурије или Карлос Бернардеш изговорити њихово име уз кратку реченицу "Гејм, сет енд меч".

За крај, чика са новинама у рукама, качкетом окренутим наопако (онако да нема никакву употребу), набораног и милог лица, веома грубог гласа и ја смо попричали, тотално неочекивано:

- Момче, на доњим теренима се игра тенис јел' да?
- Јесте, деко... Идете да гледате?
- Ма, не разумем се ја у то, знам за Новака, он је добар!
- Па, можда доле има неки нови Новак у најави?
- Мислиш? Хајде, идем да гледам... А, јеси ли ти тенисер?
- Ја? Не, не, не...
- Па, знао сам отприлике, доста си дебео, мораш да смршаш ако мислиш да играш!

После ових речи, имам разлог више да кренем чешће да посећујем "Олимп", макар ону стазу за трчање.