Divno pismo starijeg čovjeka: Nole, mi imamo tebe, ali...!

...da li će moja deca i unuci imati na koga da budu ponosni?! Sa ponosom ću reći svojoj deci i unucima da spadam u generaciju koja je imala prilike da vidi Novaka Đokovića u punom sjaju. Podizanje trofeja na najvećim turnirima - Australijan openu, US openu, Vimbldonu, umalo i na Rolan Garosu (ima vremena i za to), ali ću im i reći to da tenis i nije bio baš popularan do dolaska Noleta, ipak, Srbi pamte samo uspehe. Iskoristio sam priliku da po sunčanom danu posetim kompleks "Olimp" gde se održava manji turnir, beogradski fjučers, da vidim da li je fabrika "belog" sporta u našoj zemlji stala ili se spremna za masovnu proizvodnju.

Tenis 13.06.2015 | 00:15

Ušao sam na gornju kapiju "Olimpa", iz pravca Milana Rakića i oduševila me je atmosfera. Momci i devojke trče, vežbaju, vode zdrav život (makar u tom trenutku), majke guraju kolica, a očevi nose decu u rukama, šta da se radi, to je skoro svako voleo u ranom detinjstvu.

Kako sam se spuštao ka terenima, sve je nekako bilo življe, ne mislim na gužvu i buku, već na energiju koja je dopirala iz pravca gde su igrališta bila poređana jedan do drugog. Kasnio sam, jer su mečevi već počeli u 10 časova i igralo se drugo kolo turnira, tako da su teniseri već bili na borilištima.

Ljudi su sedeli iza ograde, pretežno prijatelji i porodica igrača, a sve je bilo u maniru većih turnira - blagi žamor, posle dobrih poena kratki aplauz i to je to. Nema euforije, to ne postoji, iako sam, gledajući najbolje tenisere uživo, očekivao, moram priznati, bučniju atmosferu.

Prvo mi je za oko zapao mladić u zeleno-beloj opremi, malo korpulentniji, jer je igrao prilično dobar tenis. Građom, licem i gestikulacijama je u mnogome ličio na Mihaila Južnog. Dobro, nije se baš udarao u glavu reketom kada pogreši, ali je bio veoma temperamentan.

Na kraju je i izgubio, a saznao sam da se radi o Luki Iliću, momku rođenom 1995. godine i imao je podršku ljudi oko terena. Preko puta mreže je bio nešto viši momak koji igra pod zastavom Australije, Aleksandar Vukić i zapravo mi se činilo da Ilić ima inicijativu, ali je na kraju bio poražen u dva seta.

Vidim da ljudi veruju u njegove sposobnosti, makar po komentarima, ali su svi čekali meč mladog Miomira Kecmanovića za kojeg sam makar 100 puta čuo da je naš veliki adut, ali nikada ga nisam video na terenu. Talenat je, tu nema priče, ali ne znam zašto se detetu stvara toliki pritisak, kao da se obavezno očekuje njegov uspeh i stasavanje u novog Novaka Đokovića.

Da smo bili pametniji i da smo iole uhvatili trenutak totalne dominacije srpskog tenisa u svetskim okvirima (Novak, Janko, Viktor, Jelena, Ana...), odavno bi izgradili jake baze, udarili temelj i krenuli sa proizvodnjom desetine i desetine Kecmanovića, ali mi ponovo puštamo jedinke da se same bore.

Još nije kasno, ali me pored terena na fjučersu u Beogradu zabolelo to što Poljaci ili Rumuni imaju ATP turnir, a mi ne (više). Pa, sunce mu užareno poljubim, kako su se to oni snašli bolje od nas, kako oni to više zaslužuju od nas?

Da se ne uvrede Poljaci i Rumuni, nemam zaista ništa protiv njih, imaju i oni nekoliko sjajnih tenisera (Jerži Janovič, Marcin Matkovski, Simona Halep...), ali upravo kaskamo za svim manjim silama (hajde da ih nazovem tako, iako je to daleko od sile) samo zato što njihova omladina ima priliku da zaradi pozivnicu, a zatim i neke ATP bodove, iskustvo, igru protiv Top 100 igrača.

Ma, uz ovaj lep dan, sa promajom koja mi, po starim srpskim pravilima može ugasiti život, stalo mi je bilo da uz uživanja cigarete više saznam o momcima koji su se istinski borili na svim terenima. Imao sam pregled, na neke manji, na neke veći i shvatio sam da ima nade za tenis, uprkos tome što su naši talenti osuđeni da procvetaju sami, kao ruže kroz beton.

Nije bilo bitno tog trenutka da li je Kecmanović, Ilić ili neko treći dobio ili izgubio, mladi su to teniseri pred kojima su godine i godine igre.

Još jednom, napomena, ljudi smo koji pamte kontinuiran uspeh, ali i sa druge strane najmanji neuspeh, jednostavno je tako u svim segmentima našeg društva, pa u igri zvanoj tenis.

Dok polako odlazim sa "Olimpa", imam želju da se i sutra vratim, da ispratim sve te nade, možda će... Ma, šta možda, sigurno će u budućnosti na nekom grend slemu sudije Sedrik Murije ili Karlos Bernardeš izgovoriti njihovo ime uz kratku rečenicu "Gejm, set end meč".

Za kraj, čika sa novinama u rukama, kačketom okrenutim naopako (onako da nema nikakvu upotrebu), naboranog i milog lica, veoma grubog glasa i ja smo popričali, totalno neočekivano:

- Momče, na donjim terenima se igra tenis jel' da?
- Jeste, deko... Idete da gledate?
- Ma, ne razumem se ja u to, znam za Novaka, on je dobar!
- Pa, možda dole ima neki novi Novak u najavi?
- Misliš? Hajde, idem da gledam... A, jesi li ti teniser?
- Ja? Ne, ne, ne...
- Pa, znao sam otprilike, dosta si debeo, moraš da smršaš ako misliš da igraš!

Posle ovih reči, imam razlog više da krenem češće da posećujem "Olimp", makar onu stazu za trčanje.