Анализа: Како су уништили ОФК Београд и урбану герилу?!

Јесте ОФК увек био сиромашан клуб, али било је неког поноса у томе, скоро па енглеског: радничка Карабурма и сиротињски тим, шљакери и они који играју за њих. И зато је бесмислено, тужно и јадно ово намештање утакмица.

Фудбал 10.06.2015 | 23:40

Као гром из ведра неба одјекнула је вест да постоје основане сумње да је у последњих шест месеци у Србији намештено чак девет утакмица...

Не, не, не иде овако. Хајде да пробамо другачије:

Као гром из олујног неба, из којег већ годинама севају муње, одјекује ропотање темпеста и падају монсунске кише по џунгли и каљузи званој српски фудбал, дочекана је вест да постоје основане сумње да је у последњих шест месеци у Србији намештено чак девет утакмица.

Опа, неко је јавно рекао да се у Србији намешта, замислите, а досад смо мислили да је све чисто...

Није ово текст који ће упирати прстом, нити је његова намена да прејудицира тужилаштву или да му даје идеје, а камоли да проникне у мистериозне, мрачне кутке фудбала овдашњег, којим царују луткари, мешетари и функционери са више живота чак и од једног Сепа Блатера.

Не, овде је само туга што је првоосумњичени у овом новом медијском походу – чији ће се резултати тек видети, или, по старом обичају, уопште и неће – баш ОФК Београд, некада велики клуб, некада трећи београдски тим, и име које се диљем читаве Југославије, па све до Вајт Харт Лејна, изговарало с поштовањем и уважавањем.

Осетио сам неку озбиљну нелагоду када сам читао вест о томе да се ОФК Београд сумњичи за намештање најмање четири утакмице. Више тугу, у ствари, као ону када се пред вашим очима распада цео систем вредности...

Океј, знамо сви да ОФК Београд, као и ниједан други српски клуб уосталом, одавно не држи везу са моралношћу; све њих углавном везујемо са оном другом речју на слово М, која укључује подебео криминални досије. Неки упућенији би вам вероватно испричали много тога лошег о људима који су га водили, али за те романтичарске приче о Романтичарима, том уснулом маленом диву са Карабурме, који је вазда био нешто друго, другачије и кул, није смело да се деси да дође у ситуацију да буде јавно прозван...

И да јесте и да није намештао, љага је то за клуб такве историје, традиције, имена, али пре свега духа. Лакше би било разумети да су – по званичној верзији – у одвратне игре и преваре умешани Звезда или Партизан, а не ОФК-а...

О свему овоме разговарао сам једног дугог поподнева са најбољим новинаром међу навијачима ОФК Београда и највећим навијачем ОФК Београда међу новинарима, Бранком Росићем, којег ће љубав према плаво-белом, започета једног поподнева када га је отац одвео да гледају Звезду, а он видео Петра Бороту, одвести даље у романсу са том бојом, па ће заволети Челси и опевати га у једином српском роману („А тако је добро почело“) где су љубав према фудбалу и страст према страном клубу описани на прави, искрени начин.

Некада је ОФК Београд привлачио такве ликове попут мог колеге Росића, некада је био урбана герила Београда, одраз његовог духа због којег их је волео Душко Радовић, у „Полетарцу“ цртао Душан Петричић, због којег су плаво-бело дисали Слоба Коњовић, српски Џон Пил, четири пуне деценије музички уредник Студија Б, човек који је формирао музички укус генерација и генерација Београђана, или књижевник и новинар и најбољи српски, можда и европски афористичар свих времена, Владимир Булатовић Виб.

И управо би један вечни Вибов афоризам могао прецизно да опише ситуацију у српском друштву, политици и фудбалу и његовом ОФК Београду и данас, као и онда када је написан:

„Идеалисти су се снашли материјално, материјалисти идеално.“

Шта би данас Виб забележио о својој ОФК-и?

У бившој Југославији владала је она лажна теорија, тако мила нама присталицама Звезде, да за црвено-беле навијају интелектуалци, што седе у „Мадери“ и изигравају опозицију (упркос, је ли, пандурској прошлости клуба). Али заправо је ОФК био за господу, за оне другачије, за шмекере. Партизан и Звезда били су сервирани плебсу.

Тада је навијачима ОФК-е преостајало само да с висине задиркују звездаше и партизановце да су „близанци“ с Аутокоманде у ствари покрали БСК у послератном периоду, уништили га да би завладали, и да полугласно говоре како ОФК-и није дозвољено да буде велика јер у грбу нема петокраку, него „само“ обрисе града чије име поносно носи.

Шта би о томе што је ОФК-а, како је то инсинуирао Миливој Мирков, наместила неколико безначајних утакмица у једној посве безначајној лиги, мислили они хероји који су са Старе Карабурме стигли право у полуфинале најсимпатичнијег европског такмичења, блаженопочившег Купа победника купова – којег ова несрећа од Лиге Европе никада неће успети достојно да замени! – прегазивши успут такве величине као што су Марсељ или Наполи?

Како се данас због тога, питајмо га, осећа Јошко Скоблар, у којег је као највећег гледао један Жист Фонтен, или његов наследник у плаво-белом, Слободан Сантрач, митски шпиц оне велике, највеће Југославије?

Шта би данас управи казао Милош Милутиновић, који је после прележане туберкулозе обукао дрес ОФК Београда, и дебитовао на утакмици заједно са својим великим другаром, али и ривалом Шекијем?

Причају и даље старији Београђани како је пред 30.000 људи Плава Чигра, можда најталентованији играч у историји српског фудбала – он није само играо, он је свесно примењивао законе физике, па је признао и да је једног енглеског бека дриблао гледајући његову сенку! – тог дана наступио и за ОФК-у и са Шекуларцем и против њега; али не из мржње већ да докажу један другом ко је, ипак, бољи.

Играли су увек фер, упркос томе што је ОФК одувек био отелотворење оног „Нема се, може се“. И могло се, иако се није имало: Бранко Росић се сећа како се у Темпу, негде осамдесетих година, када је ОФК по ко зна који пут наново ушао у Прву лигу, појавила велика репортажа са потписом испод фотографије: „Сиротињо, и Богу си тешка“.

И јесте ОФК увек био сиромашан клуб, али било је неког поноса у томе, скоро па енглеског: радничка Карабурма и сиротињски тим, шљакери и они који играју за њих.

И зато је бесмислено, тужно и јадно ово намештање утакмица, јер нема ту поноса који иде уз онај ОФК, који је био мит, то је – чак и ако се не докаже, чак и ако остане само на чаршијској забави за два поподнева – безразложно просјачење и бацање у ветар читаве једне историје.

Не историје само једног имена, већ и дотрајалог стадиона на Карабурми, гнездо београдског шмека, већ и читавог града, јер су тамо на окретници трамваја број 12 углавном стасавали фудбалери са печатом „Маде ин Белграде“ утиснутим изнад срца.

Као Росићев љубимац Борота, који је био сликар и правио изложбе, који је возио рели, носио качкет и дугачки шортс, а онда из Београда постао личност једног Челсија, који му ни дан-данас, када њиме владају неки други људи, не заборавља рођендане. Или као Митар Мркела, који је у ОФК-и био мит, а у Звезди постао лузер, или Небојша Вучићевић, пргави лик којег ће годинама касније имитирати Кантона, пошто је Ушке умео да се попне на ограду на гостовању у Земуну и да се свађа са навијачима. Или Бојан Кркић (сениор, наравно), који завали гол Хајдуку на сред Пољуда са пола терена...

ОФК Београд је одувек живео од таквих ситних митова. Али, у мучењу, у преживљавању, у испадању у Другу лигу, било је оне праве романтике, непоколебљивости, шмека и поноса.

Поноса који је, када је све у Србији и Београду отишло дођавола, па и тај „београдски дух“, неповратно бачен у Дунав.

И зато за људе – били они судски процесуирани или не – који су дозволили да прва асоцијација на ОФК Београд не буду Скоблар, Паја Самарџић, Милутиновић, Виб, Роса или Коњовић, већ неки банални, небитни, намештени пораз у Пећинцима, не постоји довољно велика казна.

Јер то није тек злочин против фудбала, већ злочин против Београда.