Analiza: Kako su uništili OFK Beograd i urbanu gerilu?!

Jeste OFK uvek bio siromašan klub, ali bilo je nekog ponosa u tome, skoro pa engleskog: radnička Karaburma i sirotinjski tim, šljakeri i oni koji igraju za njih. I zato je besmisleno, tužno i jadno ovo nameštanje utakmica.

Fudbal 10.06.2015 | 23:40

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da postoje osnovane sumnje da je u poslednjih šest meseci u Srbiji namešteno čak devet utakmica...

Ne, ne, ne ide ovako. Hajde da probamo drugačije:

Kao grom iz olujnog neba, iz kojeg već godinama sevaju munje, odjekuje ropotanje tempesta i padaju monsunske kiše po džungli i kaljuzi zvanoj srpski fudbal, dočekana je vest da postoje osnovane sumnje da je u poslednjih šest meseci u Srbiji namešteno čak devet utakmica.

Opa, neko je javno rekao da se u Srbiji namešta, zamislite, a dosad smo mislili da je sve čisto...

Nije ovo tekst koji će upirati prstom, niti je njegova namena da prejudicira tužilaštvu ili da mu daje ideje, a kamoli da pronikne u misteriozne, mračne kutke fudbala ovdašnjeg, kojim caruju lutkari, mešetari i funkcioneri sa više života čak i od jednog Sepa Blatera.

Ne, ovde je samo tuga što je prvoosumnjičeni u ovom novom medijskom pohodu – čiji će se rezultati tek videti, ili, po starom običaju, uopšte i neće – baš OFK Beograd, nekada veliki klub, nekada treći beogradski tim, i ime koje se diljem čitave Jugoslavije, pa sve do Vajt Hart Lejna, izgovaralo s poštovanjem i uvažavanjem.

Osetio sam neku ozbiljnu nelagodu kada sam čitao vest o tome da se OFK Beograd sumnjiči za nameštanje najmanje četiri utakmice. Više tugu, u stvari, kao onu kada se pred vašim očima raspada ceo sistem vrednosti...

Okej, znamo svi da OFK Beograd, kao i nijedan drugi srpski klub uostalom, odavno ne drži vezu sa moralnošću; sve njih uglavnom vezujemo sa onom drugom rečju na slovo M, koja uključuje podebeo kriminalni dosije. Neki upućeniji bi vam verovatno ispričali mnogo toga lošeg o ljudima koji su ga vodili, ali za te romantičarske priče o Romantičarima, tom usnulom malenom divu sa Karaburme, koji je vazda bio nešto drugo, drugačije i kul, nije smelo da se desi da dođe u situaciju da bude javno prozvan...

I da jeste i da nije nameštao, ljaga je to za klub takve istorije, tradicije, imena, ali pre svega duha. Lakše bi bilo razumeti da su – po zvaničnoj verziji – u odvratne igre i prevare umešani Zvezda ili Partizan, a ne OFK-a...

O svemu ovome razgovarao sam jednog dugog popodneva sa najboljim novinarom među navijačima OFK Beograda i najvećim navijačem OFK Beograda među novinarima, Brankom Rosićem, kojeg će ljubav prema plavo-belom, započeta jednog popodneva kada ga je otac odveo da gledaju Zvezdu, a on video Petra Borotu, odvesti dalje u romansu sa tom bojom, pa će zavoleti Čelsi i opevati ga u jedinom srpskom romanu („A tako je dobro počelo“) gde su ljubav prema fudbalu i strast prema stranom klubu opisani na pravi, iskreni način.

Nekada je OFK Beograd privlačio takve likove poput mog kolege Rosića, nekada je bio urbana gerila Beograda, odraz njegovog duha zbog kojeg ih je voleo Duško Radović, u „Poletarcu“ crtao Dušan Petričić, zbog kojeg su plavo-belo disali Sloba Konjović, srpski Džon Pil, četiri pune decenije muzički urednik Studija B, čovek koji je formirao muzički ukus generacija i generacija Beograđana, ili književnik i novinar i najbolji srpski, možda i evropski aforističar svih vremena, Vladimir Bulatović Vib.

I upravo bi jedan večni Vibov aforizam mogao precizno da opiše situaciju u srpskom društvu, politici i fudbalu i njegovom OFK Beogradu i danas, kao i onda kada je napisan:

„Idealisti su se snašli materijalno, materijalisti idealno.“

Šta bi danas Vib zabeležio o svojoj OFK-i?

U bivšoj Jugoslaviji vladala je ona lažna teorija, tako mila nama pristalicama Zvezde, da za crveno-bele navijaju intelektualci, što sede u „Maderi“ i izigravaju opoziciju (uprkos, je li, pandurskoj prošlosti kluba). Ali zapravo je OFK bio za gospodu, za one drugačije, za šmekere. Partizan i Zvezda bili su servirani plebsu.

Tada je navijačima OFK-e preostajalo samo da s visine zadirkuju zvezdaše i partizanovce da su „blizanci“ s Autokomande u stvari pokrali BSK u posleratnom periodu, uništili ga da bi zavladali, i da poluglasno govore kako OFK-i nije dozvoljeno da bude velika jer u grbu nema petokraku, nego „samo“ obrise grada čije ime ponosno nosi.

Šta bi o tome što je OFK-a, kako je to insinuirao Milivoj Mirkov, namestila nekoliko beznačajnih utakmica u jednoj posve beznačajnoj ligi, mislili oni heroji koji su sa Stare Karaburme stigli pravo u polufinale najsimpatičnijeg evropskog takmičenja, blaženopočivšeg Kupa pobednika kupova – kojeg ova nesreća od Lige Evrope nikada neće uspeti dostojno da zameni! – pregazivši usput takve veličine kao što su Marselj ili Napoli?

Kako se danas zbog toga, pitajmo ga, oseća Joško Skoblar, u kojeg je kao najvećeg gledao jedan Žist Fonten, ili njegov naslednik u plavo-belom, Slobodan Santrač, mitski špic one velike, najveće Jugoslavije?

Šta bi danas upravi kazao Miloš Milutinović, koji je posle preležane tuberkuloze obukao dres OFK Beograda, i debitovao na utakmici zajedno sa svojim velikim drugarom, ali i rivalom Šekijem?

Pričaju i dalje stariji Beograđani kako je pred 30.000 ljudi Plava Čigra, možda najtalentovaniji igrač u istoriji srpskog fudbala – on nije samo igrao, on je svesno primenjivao zakone fizike, pa je priznao i da je jednog engleskog beka driblao gledajući njegovu senku! – tog dana nastupio i za OFK-u i sa Šekularcem i protiv njega; ali ne iz mržnje već da dokažu jedan drugom ko je, ipak, bolji.

Igrali su uvek fer, uprkos tome što je OFK oduvek bio otelotvorenje onog „Nema se, može se“. I moglo se, iako se nije imalo: Branko Rosić se seća kako se u Tempu, negde osamdesetih godina, kada je OFK po ko zna koji put nanovo ušao u Prvu ligu, pojavila velika reportaža sa potpisom ispod fotografije: „Sirotinjo, i Bogu si teška“.

I jeste OFK uvek bio siromašan klub, ali bilo je nekog ponosa u tome, skoro pa engleskog: radnička Karaburma i sirotinjski tim, šljakeri i oni koji igraju za njih.

I zato je besmisleno, tužno i jadno ovo nameštanje utakmica, jer nema tu ponosa koji ide uz onaj OFK, koji je bio mit, to je – čak i ako se ne dokaže, čak i ako ostane samo na čaršijskoj zabavi za dva popodneva – bezrazložno prosjačenje i bacanje u vetar čitave jedne istorije.

Ne istorije samo jednog imena, već i dotrajalog stadiona na Karaburmi, gnezdo beogradskog šmeka, već i čitavog grada, jer su tamo na okretnici tramvaja broj 12 uglavnom stasavali fudbaleri sa pečatom „Made in Belgrade“ utisnutim iznad srca.

Kao Rosićev ljubimac Borota, koji je bio slikar i pravio izložbe, koji je vozio reli, nosio kačket i dugački šorts, a onda iz Beograda postao ličnost jednog Čelsija, koji mu ni dan-danas, kada njime vladaju neki drugi ljudi, ne zaboravlja rođendane. Ili kao Mitar Mrkela, koji je u OFK-i bio mit, a u Zvezdi postao luzer, ili Nebojša Vučićević, prgavi lik kojeg će godinama kasnije imitirati Kantona, pošto je Uške umeo da se popne na ogradu na gostovanju u Zemunu i da se svađa sa navijačima. Ili Bojan Krkić (senior, naravno), koji zavali gol Hajduku na sred Poljuda sa pola terena...

OFK Beograd je oduvek živeo od takvih sitnih mitova. Ali, u mučenju, u preživljavanju, u ispadanju u Drugu ligu, bilo je one prave romantike, nepokolebljivosti, šmeka i ponosa.

Ponosa koji je, kada je sve u Srbiji i Beogradu otišlo dođavola, pa i taj „beogradski duh“, nepovratno bačen u Dunav.

I zato za ljude – bili oni sudski procesuirani ili ne – koji su dozvolili da prva asocijacija na OFK Beograd ne budu Skoblar, Paja Samardžić, Milutinović, Vib, Rosa ili Konjović, već neki banalni, nebitni, namešteni poraz u Pećincima, ne postoji dovoljno velika kazna.

Jer to nije tek zločin protiv fudbala, već zločin protiv Beograda.