СП: "Орлићи" у зору настављају бајку! Не смете да је пропустите!

Ми смо некако навикли да је све око нас лоше, па више гледамо како да преживимо, него како да живимо. Добро, има за такво понашање много оправдања, али... оправдањима се служе они који се боје да мисле, да живе другачије. Лепше. Један мађарски писац, Петер Естерхази, тврди да "ако променимо свој поглед на свет, променићемо и сам свет" и... баш захваљујући њему, на један леп начин може да почне наша прича. Заправо, бајка. О српској омладинској фудбалској репрезентацији је. О оним нашим "орлићима" који ће у среду у шест ујутру по средњеевропском времену у Новом Зеланду играти меч осмине финала Светског првенства, баш против Мађара.

Када гледате овај наш, овдашњи фудбал, свесни колико паучине се ту скупило у оним добрим угловима где се крију мудрости и поштење, а колико се зверки наситило и накрало продајом "живог робља", али и бодова, некако вам буде мука. Ма колико да има искрених, добрих душа, сва та тмина појела је, одавно, наду ће "Срби, коначно, заиграти тај фудбал као сав остали свет". Талената има, али на Земљи на којој смо, други своје таленте много боље организују, умножавају и промовишу, а ми смо се наших - одрекли.

И, у такој ситуацији, "орлићи" са селектором Вељком Пауновићем који и води тај тим састављен од играча до 20 година, могли би да потпадну под наслове попут "Отписани". Сами смо их отписали - јер су наши. "Где може ту нешто да ваља, па то је српски фудбал!?" мора да је била мисао многих пре него што су ти клинци отишли на пут око света. Отишили, да на другој страни Земље докажу да смо се превише лако одрекли наде.

Баш тамо почеле су да се дешавају неке чудесне ствари. Изгубе од Уругваја, што и није било неочекивано, али није било ни заслужено и, уместо да "као сав остали овдашњи свет" покуњени уђу у наредни меч, па онда и онај трећи, те да се у миру и тишини врате са великог такмичења, они су решили да не одустану. Мотивисани да покажу да вреде, а да воле ову земљу, ма колико ова земља на њих и не обраћала пажњу, почели су да играју као у сну. Или некаквој бајци.

Ми, уосталом, малтене никада нисмо ни имали крила која ће да се цео меч врате до своје корнер заставице и ту уклизају међу противничке ноге и освоје лопту, а да притом, цео меч, стижу и да дриблају своје чуваре. Сада имамо. Нисмо ни имали одбрану која се час претвори у бедем, а час толико збуни ривале својим офанзивним својствима, да ни не зна шта га је снашло. И то сада имамо. Додате у тај необични рецепт харизматичног селектора Пауновића, па голове из слободњака, акције из снова и фанатичну борбеност коју смо деценијама чекали и добијете...

... неку нову фудбаску репрезентацију Србије. Омладинску, да. Али, то је само привремени додатак њеном имену.

Тамо, на другој страни Земље, ти клинци у среду у шест ујутру играју за пласман у четвртфинале Светског првенства. Еј, четвртфинале Мундијал(ит)а! Поређења ради, наши сениори, она "права репрезентација", није се пласирала на Европско првенство још од 2000. године. А ови клинци...

Они плешу на терену. Они су променили поглед на свет - и почели да тај свет мењају, јер верују да је то могуће.

"Не враћамо се ми на Земљу", писао је онај Мађар Естерхази у једном свом делу и баш те речи као да описују стање свести наших "орлића".

Они су у неком свом свету. И нека их тамо.

На нама је да их не зовемо у наш, него да им се прикључимо.

Среда, у шест ујутру, право је време за колективно буђење. Свести и наде.