SP: "Orlići" u zoru nastavljaju bajku! Ne smete da je propustite!

Mi smo nekako navikli da je sve oko nas loše, pa više gledamo kako da preživimo, nego kako da živimo. Dobro, ima za takvo ponašanje mnogo opravdanja, ali... opravdanjima se služe oni koji se boje da misle, da žive drugačije. Lepše. Jedan mađarski pisac, Peter Esterhazi, tvrdi da "ako promenimo svoj pogled na svet, promenićemo i sam svet" i... baš zahvaljujući njemu, na jedan lep način može da počne naša priča. Zapravo, bajka. O srpskoj omladinskoj fudbalskoj reprezentaciji je. O onim našim "orlićima" koji će u sredu u šest ujutru po srednjeevropskom vremenu u Novom Zelandu igrati meč osmine finala Svetskog prvenstva, baš protiv Mađara.

Kada gledate ovaj naš, ovdašnji fudbal, svesni koliko paučine se tu skupilo u onim dobrim uglovima gde se kriju mudrosti i poštenje, a koliko se zverki nasitilo i nakralo prodajom "živog roblja", ali i bodova, nekako vam bude muka. Ma koliko da ima iskrenih, dobrih duša, sva ta tmina pojela je, odavno, nadu će "Srbi, konačno, zaigrati taj fudbal kao sav ostali svet". Talenata ima, ali na Zemlji na kojoj smo, drugi svoje talente mnogo bolje organizuju, umnožavaju i promovišu, a mi smo se naših - odrekli.

I, u takoj situaciji, "orlići" sa selektorom Veljkom Paunovićem koji i vodi taj tim sastavljen od igrača do 20 godina, mogli bi da potpadnu pod naslove poput "Otpisani". Sami smo ih otpisali - jer su naši. "Gde može tu nešto da valja, pa to je srpski fudbal!?" mora da je bila misao mnogih pre nego što su ti klinci otišli na put oko sveta. Otišili, da na drugoj strani Zemlje dokažu da smo se previše lako odrekli nade.

Baš tamo počele su da se dešavaju neke čudesne stvari. Izgube od Urugvaja, što i nije bilo neočekivano, ali nije bilo ni zasluženo i, umesto da "kao sav ostali ovdašnji svet" pokunjeni uđu u naredni meč, pa onda i onaj treći, te da se u miru i tišini vrate sa velikog takmičenja, oni su rešili da ne odustanu. Motivisani da pokažu da vrede, a da vole ovu zemlju, ma koliko ova zemlja na njih i ne obraćala pažnju, počeli su da igraju kao u snu. Ili nekakvoj bajci.

Mi, uostalom, maltene nikada nismo ni imali krila koja će da se ceo meč vrate do svoje korner zastavice i tu uklizaju među protivničke noge i osvoje loptu, a da pritom, ceo meč, stižu i da driblaju svoje čuvare. Sada imamo. Nismo ni imali odbranu koja se čas pretvori u bedem, a čas toliko zbuni rivale svojim ofanzivnim svojstvima, da ni ne zna šta ga je snašlo. I to sada imamo. Dodate u taj neobični recept harizmatičnog selektora Paunovića, pa golove iz slobodnjaka, akcije iz snova i fanatičnu borbenost koju smo decenijama čekali i dobijete...

... neku novu fudbasku reprezentaciju Srbije. Omladinsku, da. Ali, to je samo privremeni dodatak njenom imenu.

Tamo, na drugoj strani Zemlje, ti klinci u sredu u šest ujutru igraju za plasman u četvrtfinale Svetskog prvenstva. Ej, četvrtfinale Mundijal(it)a! Poređenja radi, naši seniori, ona "prava reprezentacija", nije se plasirala na Evropsko prvenstvo još od 2000. godine. A ovi klinci...

Oni plešu na terenu. Oni su promenili pogled na svet - i počeli da taj svet menjaju, jer veruju da je to moguće.

"Ne vraćamo se mi na Zemlju", pisao je onaj Mađar Esterhazi u jednom svom delu i baš te reči kao da opisuju stanje svesti naših "orlića".

Oni su u nekom svom svetu. I neka ih tamo.

Na nama je da ih ne zovemo u naš, nego da im se priključimo.

Sreda, u šest ujutru, pravo je vreme za kolektivno buđenje. Svesti i nade.