Пад Владе у Додиковом интересу

Да сам ја предсједник уживао бих, као што је и ред, у лијепој плати, привилегијама и чињеници да ћу остатак живота живјети на грбачи државе – тако размишља просјечан грађанин Републике Српске. Међутим, мало ко може одлучити о томе шта би неки политичар, па и предсједник, требало да учини у случају суочавања са конкретним изазовима.

С једним таквим изазовом суочава се предсједник Додик. Изазов се зове: могући губитак парламентарне већине и консеквентно томе пад владе премијера Жељке Цвијановић. Владе у којој је партија чији је Додик лидер доминантна. Исход ове ситуације може бити или опстанак ли пад владе, а обје варијанте могу добити ироничан призвук. Ако Влада СНСД и коалиционих партнера, чија популарност опада, настави да влада, цјелокупна лоша ситуација у РС испоставиће се овој коалицији у рачун, због чега ће највјероватније изгубити изборе 2018. године.

С друге стране, један српски феномен и једна политичка традиција у РС, указују на могућност опоравка Додикове партије уколико у овом тренутку изгуби власт. Феномен о којем је ријеч ишчитава се из политичког искуства братске Србије. Како је Коштуница 2004. године дошао у позицију да формира владу? Дошао је тако што је три године био предсједник СРЈ а ту позицију, која не повлачи велику одговорност за судбину земље, користио је за критику премијера Зорана Ђинђића. Како је Борис Тадић довео своју Демократску странку на чело Владе Србије 2008. године? Тако што је од 2004. до 2008. године био у мандату предсједника Србије, на позицији која не повлачи пресудну одговорност за стање у земљи, а са које је могао да критикује рад владајуће Коштуничине коалиције.

Додику управо овакве ситуације могу да се намјесте ових дана. Остаће на позицији предсједника РС, али одговорност за стање у земљи преузела би ривалска коалиција „Савез за промјене“. Преостале три године предсједничког мандата, умјесто да се бави дневним проблемима Републике Српске могао би да проведе у кампањи за изборе 2018. године. Окосница кампање била би критика Владе СДС и његових коалиционих партнера, али и „прочишћавање“ СНСД. Ако у скорије вријеме СНСД оде са власти, сасвим је за очекивати да га почну напуштати кадрови сумњиве лојалности. У периоду од три године до избора, остали би само они најлојалнији, који би за Додика могли да значе тим са којим не би морао да прави много компромиса око додјеле функција и позиција.

Да би пад владе Жељке Цвијановић могао да значи продужетак Додиковог политичког вијека, свједочи и занимљива политичка историја у Републици Српској. Чињеница је да СДС и њихови коалициони партнери, и по доласку на власт никада нису успјели да саставе два мандата. СДС је владао у ратном периоду, добио изборе 1996. али освојени мандат изгубио је већ сљедеће године када су расписани ванредни избори који су Додика довели на власт. Заједно са ПДП, СДС је освојио изборе 2002. године, али и тада су изгурали тек до 2006. када је Додик дошао на власт гдје се налази већ скоро деценију. Закључак је да СДС и коалициони партнери тешко изгурају мандат и кад побједе на изборима, а два мандата никако нису у стању да вежу, док би се за Додика и СНСД могло рећи управо супротно. Актуелни предсједник и његова странка су 2006. практично из опозиционих скупштинских клупа прешли у владајуће, неколико мјесеци прије избора и ево већ везују трећи мандат.

Нека политичка дешавања благо сугеришу да Додик управо овако размишља. У понедјељак ,1. јуна, помирљиво је рекао да ако Савез за промјене има 44 посланичка потписа, он ће њиховом кандидату додјелити премијерски мандат. Необично, као што је необично оно што ради Игор Радојичић, мало остаје у СНСД, мало напушта посланички клуб, као да жели да помогне пад владе, али да остане са Додиком у партији, која ће 2018. можда поново из опозиције доћи на власт.

Аутор: Бранимир Јелић

Извор: Истина