Ђиђи, сад знаш и ти ону стару - голмани су проклети заувијек!

Капитен Јувентуса затворио круг петорице италијанских дивова којима је највреднији клупски трофеј остао недосањани сан.

Фудбал 09.06.2015 | 19:40

"Бити голман није плод одмереног промишљања. То није нешто што се подразумева. Бити голман је изненадно просветљење, бити голман је позив... Бити голман, ту нема шта да се дода; за то си предодређен. Голман јеси, пошто то не постајеш, већ си голман изнутра. То си у свакодневном животу. Голман си и у школској клупи и када си а пријатељима. Голман је фигура која је у очима других храбра, неустрашива, луцкаста, харизматична, а можда и помало незрела".
Овако је о свом позиву једном приликом говорио Ђанлуђи Буфон.

"Он је увек крив, а и кад није платиће грешку. Он је трагичар. Када неки играч направи прекршај за пенал – голман је кажњен. Када екипа има лош дан – он плаћа рачун под кишом удараца, трпећи туђе грешке", записао је Едуардо Галеано о голману.

ОН у суботу није био трагичар, ма шта ко мислио. То може да буде било ко у екипи Јувентуса, али не и Ђиђи Буфон. А то што ће људи заборавити бар четири његове врхунске одбране којима је спасао и свој вољени Јуве и финалну утакмицу уопште, а вечито памтити тај 68. минут и "инцидент" уочи Суарезове егзекуције - е то је голманско проклетство.

Нико никада, за десет, двадесет и педесет година, неће причати како је захваљујући Буфону Стара дама избегла катастрофу у берлинском финалу у сусрету са моћном Барселоном. Не, генерације ове, а и оне које долазе, водиће дебате о томе шта би било да је Ђиђи укротио онај Месијев шут и како време пролази његов баласт постајаће све већи. Јер, заборавиће људи и како је играо Нејмар, Суарез, Ракитић, магични Инијеста, а остаће један једини инцидент и резултат урезан у сећање као последица тог инцидента. И колико год ово последње не стоји, тако упаковано одлази пред суд историје...

И није Буфон једини италијански чувар мреже на којег је неко одозго показао прстом, учинивши тако да уобичајеном голманском проклетству придода и елемент трагедије. Трагедије у виду вечног чекања на највреднији трофеј у клупском фудбалу.

Лига шампиона - то је недосањани сан најбољих италијанских голмана свих времена!

Ђанлуиђију Буфону је 37 година и вероватно је вечерас имао последњу шансу да се докопа "ушатог". Претходни пут шансу је имао 2003. на Олд Трафорду, када му је Шевченко у пенал-серији прву пут уништио снове, мада је 120 минута успешно одлевао моћном Милану. Ђиђи је пети италијански великан у низу којег је задесила зла судбина.

Сећате се Дино Зофа? По многима највећи међу највећима. Никада није освојио Лигу шампиона. Два пута је играо финале, једном у Београду 1973 (Ајакс), једном у Атини 1983 (Хамбургер), оба пута његов Јуве поражен је са 0:1. Када је отишао у пензију, непуне две године касније, на његово место дошао је Стефано Такони и "украо" му славу. Јувентус је тада у финалу био бољи од Ливерпула...

Сећате се Валтера Зенге? Сврставају га одмах уз раме Зофу... Никада није играо ни финале, а у скоро двадесетогодишњој каријери бар десетак сезона био је можда и број један на свету.

Сећате се Танкредија из Роме? Можда није био на нивоу претходне двојице, међутим, и он је имао шансу. И то какву. Рома је у мају 1984. играла финале против Ливерпула на свом терену, Танкреди је чак у пенал серији одбранио први ударац Никола, Вучица је повела, али онда се проклетство наставило...

Ђанлуку Паљуку вероватно добро памтите... Био је на врхунцу 1992, када му је на Вемблију Куман дао онај гол из слободњака у 112. минуту. Сампдорија је поклекла, а Барса тог пролећа по први пут постала шампион Европе.

Перуци? Јесте, он је један од ретких изузетака. Инцидент. Узео је титулу са Старом дамом '96, а онда је "кажњен" са два везана пораза у финалима...

Голман - проклетство старо колико и фудбал.