Điđi, sad znaš i ti onu staru - golmani su prokleti zauvijek!

Kapiten Juventusa zatvorio krug petorice italijanskih divova kojima je najvredniji klupski trofej ostao nedosanjani san.

Fudbal 09.06.2015 | 19:40

"Biti golman nije plod odmerenog promišljanja. To nije nešto što se podrazumeva. Biti golman je iznenadno prosvetljenje, biti golman je poziv... Biti golman, tu nema šta da se doda; za to si predodređen. Golman jesi, pošto to ne postaješ, već si golman iznutra. To si u svakodnevnom životu. Golman si i u školskoj klupi i kada si a prijateljima. Golman je figura koja je u očima drugih hrabra, neustrašiva, luckasta, harizmatična, a možda i pomalo nezrela".
Ovako je o svom pozivu jednom prilikom govorio Đanluđi Bufon.

"On je uvek kriv, a i kad nije platiće grešku. On je tragičar. Kada neki igrač napravi prekršaj za penal – golman je kažnjen. Kada ekipa ima loš dan – on plaća račun pod kišom udaraca, trpeći tuđe greške", zapisao je Eduardo Galeano o golmanu.

ON u subotu nije bio tragičar, ma šta ko mislio. To može da bude bilo ko u ekipi Juventusa, ali ne i Điđi Bufon. A to što će ljudi zaboraviti bar četiri njegove vrhunske odbrane kojima je spasao i svoj voljeni Juve i finalnu utakmicu uopšte, a večito pamtiti taj 68. minut i "incident" uoči Suarezove egzekucije - e to je golmansko prokletstvo.

Niko nikada, za deset, dvadeset i pedeset godina, neće pričati kako je zahvaljujući Bufonu Stara dama izbegla katastrofu u berlinskom finalu u susretu sa moćnom Barselonom. Ne, generacije ove, a i one koje dolaze, vodiće debate o tome šta bi bilo da je Điđi ukrotio onaj Mesijev šut i kako vreme prolazi njegov balast postajaće sve veći. Jer, zaboraviće ljudi i kako je igrao Nejmar, Suarez, Rakitić, magični Inijesta, a ostaće jedan jedini incident i rezultat urezan u sećanje kao posledica tog incidenta. I koliko god ovo poslednje ne stoji, tako upakovano odlazi pred sud istorije...

I nije Bufon jedini italijanski čuvar mreže na kojeg je neko odozgo pokazao prstom, učinivši tako da uobičajenom golmanskom prokletstvu pridoda i element tragedije. Tragedije u vidu večnog čekanja na najvredniji trofej u klupskom fudbalu.

Liga šampiona - to je nedosanjani san najboljih italijanskih golmana svih vremena!

Đanluiđiju Bufonu je 37 godina i verovatno je večeras imao poslednju šansu da se dokopa "ušatog". Prethodni put šansu je imao 2003. na Old Trafordu, kada mu je Ševčenko u penal-seriji prvu put uništio snove, mada je 120 minuta uspešno odlevao moćnom Milanu. Điđi je peti italijanski velikan u nizu kojeg je zadesila zla sudbina.

Sećate se Dino Zofa? Po mnogima najveći među najvećima. Nikada nije osvojio Ligu šampiona. Dva puta je igrao finale, jednom u Beogradu 1973 (Ajaks), jednom u Atini 1983 (Hamburger), oba puta njegov Juve poražen je sa 0:1. Kada je otišao u penziju, nepune dve godine kasnije, na njegovo mesto došao je Stefano Takoni i "ukrao" mu slavu. Juventus je tada u finalu bio bolji od Liverpula...

Sećate se Valtera Zenge? Svrstavaju ga odmah uz rame Zofu... Nikada nije igrao ni finale, a u skoro dvadesetogodišnjoj karijeri bar desetak sezona bio je možda i broj jedan na svetu.

Sećate se Tankredija iz Rome? Možda nije bio na nivou prethodne dvojice, međutim, i on je imao šansu. I to kakvu. Roma je u maju 1984. igrala finale protiv Liverpula na svom terenu, Tankredi je čak u penal seriji odbranio prvi udarac Nikola, Vučica je povela, ali onda se prokletstvo nastavilo...

Đanluku Paljuku verovatno dobro pamtite... Bio je na vrhuncu 1992, kada mu je na Vembliju Kuman dao onaj gol iz slobodnjaka u 112. minutu. Sampdorija je poklekla, a Barsa tog proleća po prvi put postala šampion Evrope.

Peruci? Jeste, on je jedan od retkih izuzetaka. Incident. Uzeo je titulu sa Starom damom '96, a onda je "kažnjen" sa dva vezana poraza u finalima...

Golman - prokletstvo staro koliko i fudbal.