Православни свештеник који има 18 дјеце!

- Кћерка је у мом наручју почела да се гуши. Снажно је махала рукама и ногама, дисање се зауставило и она је умрла. Након што је она престала да дише, ја сам замолио Бога да је врати у живот и дао завјет да ћу уложити све своје напоре да саградим храм - прича отац Јован Осјак.Отац Јован Осјак премашио је све могуће и немогуће планове по питању изградње кућа, сађења дрвећа и рађања дјеце.

Свијет 08.06.2015 | 14:32

Када му је изгорела прва кућа, још док је био отац петоро дјеце, није могао ни замислити да ће постати свештеник и да ће из темеља подићи на десетине кућа и зграда, четири храма, епархијску богословију и недјељну школу, као ни то да ће поред осамнаесторо лијепе, добре, интелигентне и радознале дјеце, попадија Надежда и он добити деветнаесторо унучади, од којих ће осам бити названо у дедину част – Иван, а три унуке по баки – Надежда.

На престони празник Свето-Тројицког храма у Ростову на Дону, протојереј Јован Осјак прославио је 25. годишњицу од свештеничке хиротоније.Том приликом је дао и више него занимљив интервју за сајт православие.ру.Оче Јоване, како сте се ви упознали са попадијом?

– Када сам се са њом упознао, био сам војник. Служио сам као везиста у војној обавештајној служби. Биле су три девојке. Једна од њих је била тако скромна. Поразговарао сам са њом и прибојао се да је не изгубим. Најприје сам схватио колико је она изнутра лијепа, а касније је дошла на ред и сва њена остала лепота.Допала ми се њена скромност, загонетност, строгост и преданост срца. Колеге су ми једном испричале како ме је Нађа, када сам се враћао са одмора, цио дан чекала на аутобуској станици по врелом сунцу, бојећи се да не пропусти мој аутобус.

Оно најскупље јесте душа, тј. оно што нас води ка вјечности.Попадија тачно разумије да треба почети од душе и успоставити ред у глави. Онда ће све друго само доћи на своје мјесто и свуда ће бити ред.Имате много дјеце и много награда.

А да ли је било много искушења?

– Наша породица је преживјела три пожара, када нам је све изгорјело до темеља. Трипут смо морали да обнављамо куће. Тако нас је Господ кроз превазилажење невоља и искушења челичио. Сада живимо у комфорној кући која је у нашем власништву.Недавно је у пожарима настрадало на хиљаде Руса.

Где сте ви живели док вам није стигла помоћ?

– Живјели смо у остави. Два млађа дјетета су била на интензивној њези, а остале смо послали код рођака. Кућа је изгорјела, а остава је остала читава. Ноћу, када смо супруга и ја одлазили у кревет, по нама су прелазили пацови. Знали смо чврсто да се замотамо у јорган и да са себе отресамо пацове. Било је врло застрашујуће и непријатно, али нисмо имали избора. Шта смо могли учинити?Много тога смо преживели.

Било је то уочи зиме 1989. године. Догодило се да је моја мајка била болесна и да смо ми буквално на сат времена отишли до ње да јој однесемо љекове. Дјеца су за то вријеме нашла шибице и по својој несмотрености запалила кућу.Када је у кући избио пожар, петоро дјеце се нашло усред побеснелог пламена. Да није било комшинице Ане Новицке…

Она је разбила прозор и ризикујући сопствени живот спасила нашу дјецу. Љекари су рекли да млађа дјеца неће дочекати јутро. У 3 сата ујутру сви смо устали на молитву:

– “Господе, спаси дјецу, да би она израсла у добре вјерујуће људе!“: А ујутру смо сазнали да се управо за вријеме наше молитве десило чудо: синовима је са плућа почео да се одљепљује слој чађи. А сутрадан друга невоља: смрт моје мајке. Најстрашнија ствар јесте изгубити вољену мајку. Прије тога преживио сам смрт свог безмјерно вољеног оца, а сада сам се опраштао од своје мајке.

А шта сте ви били по професији?

– Прије женидбе и за вријме служења војног рока оспособио сам се за обућара, механичара, возача, фризера и радиомеханичара. Све ово ми је користило у животу. Када смо попадија и ја започињали живот, ја сам био обични дјечак, олтарник у саборној цркви. У 25-ој години сам већ имао петоро деце. Било је тешко, али интересантно. Када су једно за другим кренула да се рађају дјеца, купили смо омању кућу.

Обрађивали смо земљу, трудили се, гајили цвеће и воће за продају и пецали рибу.У кући смо имали папагаје. Поред папагаја узгајали смо и феретке (афричке творове).То је звјерчица са скупоценим крзном, хибрид хрчка и нерца. Људи су долазили код нас и куповали их. Штошта би имало ту да се каже. Били смо тада млади, обезбјеђени, добро смо зарађивали, и по нашим мерилима, новца је било довољно. Живот нам се на веома лијеп начин уређивао. Изгледало је као да више ништа није потребно, само нам је памети недостајало

.– Најинтересантније од свега је што сам ја дан уочи пожара изашао у башту и кажем: „Господе, молим те, помози ми, научи ме да градим“. Имам новац, родило се и пето дијете, а ми немамо где да га смјестимо. Не знам како да направим собу, немам искуства, а и памети ми недостаје“.

Два дана касније кућа је изгорела до темеља. Тражио сам и одмах добио. Треба само то преживјети. Одмах сам схватио да ме је Господ чуо и да нам помаже, дарујући нам искуство и разум кроз неко искушење. Али, слава Богу, сва дјеца су остала жива и здрава.

Затим сам још једном молио – и добио шта сам тражио. И морало се тако све пролазити.Срећом, када су нам куће горјеле, мој једини највјернији друг, ког веома волим, била је моја матушка. И моју сестру је задесила несрећа. Сви заједно смо се дигли на ноге. Њена стара кућа је изгорјела, а нова се испоставила као десет пута боља. Бог нам даје нека искушења, али Он такође даје и снагу и помоћ за борбу са њима.

Да ли је у вашој породици било чуда?

– Већ сам рекао да смо се ми у силу Божије. Промисли увјерили још након првог пожара, када су нам два млађа дјетета могла умрети на интензивној нези, али смо се попадија и ја молили, и дјеца су преживела. Једном приликом ми је надлежни епископ предложио да оснујем Свето-Тројицку парохију.Након разговора са митрополитом, који је мене саслушао али моје одбијање није прихватио, и који ми је дао три дана да размислим, нашој тешко обољелој ћерки Јелени стање се погоршало и она је наредног јутра почела да се гуши.

Носио сам је на својим рукама, пошто је попадија била већ остала без снаге, борећи се за њен живот седам месеци.Ћерка је у мом наручју почела да се гуши. Снажно је махала рукама и ногама, дисање се зауставило и она је умрла. Након што је она престала да дише, ја сам замолио Бога да је врати у живот и дао завјет да ћу уложити све своје напоре да саградим храм. А попадија се завјетовала да ће ако ћерка оживи, пјевати у црквеном хору.

И одмах затим дошао сам на идеју да ћерки дунем у уста.Када сам то учинио, њој се на махове почело враћати дисање. Сада су храмови саграђени, а наша ћерка је постала попадија и диригент хора, и са својим мужем има троје дјеце. Њихов први син је добио име Иван, у знак захвалности Богу.

Како сте успјели поред свих својих невоља да сачувате љубав?

– Живот је тако кратак. Многих тренутака одмах и не могу да се сјетим. Када ми сједнемо за сто, онда са дјецом водимо веома интересантне и дуге разговоре. Чини нам се као да је све што је било некако пролетјело. Остало је у сјећању само оно што је лијепо, а све непријатности су иза нас. Слава Богу за све!

Било је веома много искушења, али захваљујући свим невољама кроз које смо прошли ми и јесмо стали на ноге, а наша дјеца су постала јача.

– Укупно имамо 8 дјечака (Иван, Алексеј, Јевгеније, Александар, Владимир, Григорије, Сергеј и Серафим) и 10 дјевојчица (Олга, Јелена, Марија, Татјана, Ана, Надежда, Евдокија, Дарија, Ксенија, која је трагично изгубила живот, и Анастасија). Старија дјеца су већ објезбеђени образовани људи. Иван је предузетник. Алексеј и Јевгеније приводе крају трећи факултет: завршили су Ставропољску богословију, Факултет кавкаских народа и Санктпетербуршку духовну академију. Два зета су свештеници, а један син је ђакон. Богу хвала, углавном је све како треба.

Сада се многи плаше да имају велике породице и планирају рађање дјеце.

– Не треба се плашити. Проблем је у томе што се човјек плаши и планира породицу. Ето то је несрећа. Сами знате да је најважнија ствар, прије него што пожелите да заснујете породицу, да хиљаду пута мјерите а једном да сечете. Веома је важно томе приступити одговорно. Ако је мушкарац одлучио да се вјенча са својом супругом, он треба да схвати да је то за цео живот.

,Ако он то није схватио, ако се још увек двоуми да ли да се жени или да се не жени, онда то не треба ни да чини, тј. боље му је да се не жени. И супруга, ако је у дилеми, не треба да се удаје да не би направила велику грешку. А ако су пак обоје схватили да су до своје смрти спремни да живе у заједници и опстају, онда треба да стварају породицу.

А што се тиче планирања породице…Не смије се планирати! Дјеца су Божије давање. Ако су момак и девојка завољели једно друго, и ако им је Бог дао да зачну и добију дијете, то је нешто најбоље у животу. Најбоље дијете је оно дијете које се роди.

(Телеграф.рс/ Извор: Православие.ру )