Коментар: Ево, зашто ћу гледати СП у женском фудбалу!

Женски фудбал, једнако као и мушки, има своје хероје и антихероје, невероватне приче, сломљена срца, мрачне тајне и бајковите сторије о сиромасима који су постали неко и нешто јурцајући за лоптом.

Женски спорт, одмахнуће руком читалац часописа или конзумент портала, окренути лист или брже-боље кликнути на још један линк на којем се води хиљадита расправа о Мурињовој новој изјави (оно кад није честитао Арсену Венгеру освајање ФА купа, рецимо) или о томе је ли бољи Меси или Роналдо, ет цетера, ет цетера...

Они мизогинији међу нама ће направити и разлику: женама је, у њиховом систему вредности, дозвољено да се баве оним атрактивнијим спортовима, рецимо одбојком или тенисом, док фудбал, еј, фудбал, треба да остане само мушка ствар.

Ти исти ће, додуше, сваког лета навијати за „наше девојке“ у кошарци или рукомету, али та је слава краткотрајна попут помрачења Сунца – можда им се организује и неки ад-хок дочек, кад већ нема ништа занимљивије тих дана на телевизији или у граду, а већ сутрадан заборавиће „љубитељи спорта“ колико су те цуре вредне и колико себе дају за ову земљу.

Да, женски спорт није популаран, не привлачи кликове, око њега се ретко ко и споречка... И то није само наш усуд. И у много развијенијим и у много равноправнијим друштвима него што је српско, а камоли код нас, где малтене сваке седмице сазнамо за случај насиља у породици (сазнамо, јер оно што се догађа у четири зида мало ко и дозна), женски спорт је гурнут у медијски, маркетиншки и сваки други запећак.

И каква ли је иронија што је једини човек који има наум то да промени, који, из којих год побуда или разлога то чинио, жели да женски фудбал доведе међу „озбиљне играче“ и да га учини популарнијим од било ког другог женског спорта, исти онај човек чији је реизбор прошле седмице изазвао још један планетарни земљотрес у сенци којег су остале озбиљне оптужнице, вишедеценијски лоповлук и корупција и спектакуларна акција хапшења у луксузном хотелу у Цириху.

Сеп Блатер, дежурни зликовац Светске фудбалске федерације, мрачни трбухозборац новог светског фудбалско-финансијског поретка, окрутни геније који попут бубашвабе, која преживљава нуклеарну катаклизму, уме да се вазда одржи у својој фотељи... Онај Швајцарац због којег је Други светски хладни рат започет око Украјине, ескалирао и експлодирао: с једне стране су Американци и Европљани, који су желели да га сруше и напокон у том успели, с друге Руси, који нису хтели да га дају, а између читав један свет који гледа како да преживи и узме највише што пружају и једни и други.

Али волели га или не – добро, нико њега не може да воли, преформулишимо то у „поштовали га или не“ – остаје непобитна чињеница да је Сеп Блатер најзаслужнији што ће Светско првенство за жене, које почиње 6. јуна у Канади, бити досад највеће, најспектакуларније, несумњиво најконтроверзније и сигурно најквалитетније.

Можда је то само још један његов окрутни план и манипулација, можда и одраз његове хиљаду пута доказане перверзности, али Блатер је довео жене у извршни комитет ФИФА, он је направио Мундијал од 24 екипе, од чега осам дебитаната, он усмерава новац прикупљен на ове и оне – мада, у његовом случају, гарант више „оне“ – начине у развој женског фудбала.

На његов притисак је чак и ЕА спортс, произвођач најпопуларније видео-игре на свету (не и у Србији, ми смо још верни ПЕС-у), најавио да ће од наредног издања, ФИФА 16, бити могуће бирати женске екипе...

Па када Блатер, тај (сада већ бивши, или можда ипак не?) капо ди тути капи светског фудбала, окрутни дон са вазда спремном утоком и цементом за прављење бетонских ципела, каже да је „будућност овог спорта у женама“, боље је да му верујете...

У реду, ни овај Блатеров тријумф, везан за женски фудбал, није до краја чист: бројне фудбалерке спремне су да туже организаторе јер су приморане да седми Мундијал, од Ванкувера до Монктона, играју само на вештачком терену, за који кажу да је неугодан, да изазива повреде, маснице и потпуно уништава драж игре. Оне се с правом осећају да су у целој причи покусни кунићи – ако се подлога покаже као добра, ето је и на оном „мушком“ Мундијалу.

Али и то је, ваљда, цена уговора са оним рогатим, чији је Сеп овоземаљски изасланик.

Но побегнимо макар за тренутак од Блатера и вратимо се ономе што би требало да буде главна тема – спорту, игри и онима који јуре за лоптом.

Женски фудбал, једнако као и мушки – јер је нагласак на фудбалу, а не на полу – има своје хероје и антихероје, своје невероватне приче, своја сломљена срца, своје мрачне тајне и бајковите сторије о сиромасима који су постали неко и нешто јурцајући за лоптом, има и велике утакмице и тешка ривалства, и девојке чија је судбина нераскидиво повезана са тим спортом.

Има и историју, богату и дугачку, са сведочанствима попут оног да је на једној утакмици две женске екипе 1923. на Гудисон парку у Ливерпулу било 53.000 гледалаца, док је 14.000 људи остало без карте испред стадиона.

Да, да, није шала ни лапсус цалами, било је то у Енглеској, колевци фудбала...

А можда зато што је ту мање новца, а више страсти, или јер су жене увек биле храбрије и издржљивије од нас, назовијачег пола, тек онаквих великих, чудесних, као измишљених прича има и више међу девојкама које ће истрчати да слушају своју химну и боре се за своју земљу, него у мушком фудбалу, чији су актери често предвидљивији од актера телевизијске сапунице.

Има ли у мушком фудбалу, рецимо, животописа као што је онај Хоуп Соло, најбољег голмана на свету и узданице америчке репрезентације, тима који ће покушати да се освети за несретно, на пенале изгубљен трофеј пре четири лета?

Хоуп, прва фудбалерка на насловној страни неког озбиљног политичког магазина, жена мачјих рефлекса са којом су поредили Тима Хауарда након његових чуда летос на Мундијалу против Белгије (нота бене: Хауард је „бранио као Хоуп Соло“, а не обрнуто), имала је тежак живот, дијаметрално различит од реклама у којима се данас појављује.

Дете је италијанског сирочета, Џефрија Џона Солоа, који ће из беде покушати да се извуче у Вијетнамском рату и који ће имати толико позамашан досије у Бронксу да ће морати да побегне на други крај земље, у државу Вашингтон; и Хоуп Соло има једно сећање на тату у детињству – оно када је киднаповао брата и њу у покушају да их растави од мајке.

Полиција ће га пронаћи, али он неће престати са злоделима и једина срећна околност је што је, када није живео на улици или у притвору, уместо на бејзбол водио малу Хоуп и њеног брата да шутирају лопту. Девојчица ће тада схватити две ствари: да више воли сокер него било који други спорт и да је много више кул када чека шут него када она удара...

Касније ће Хоуп постати професионални играч, са педигреом извајаним у Европи, па и херој нације, све до четвртфинала СП 2007, када ће је тренер без икаквог разлога ставити на клупу. Америка тог дана губи са 0:4, Хоуп изнервирана излази пред новинаре и говори да би она успела да одбрани ама баш сваки гол, саиграчице је се јавно одричу и то је тера у депресију против које ће се борити сулудим браком са бившим тајт-ендом Сијетла Џеремијем Стивенсом, браком испуњеним тучама и насиљем.

Мило лице америчког фемале соццера, од које су хтели да направе бренд и тако привуку још више девојчица у овај спорт, тако постаје лице са ожиљком; није јој то био једини скандал, пошто је хапшена више пута због физичког напада на чланове породице.

Успела је да се извуче и повуче, да победи и повреду рамена која је претила да јој оконча каријеру, да прегура и суспензију због коришћења недозвољених супстанци и сада је ту, у Канади, у рукавицама, на почетку турнира који може да одлучи који је најбољи женски тим свих времена, ко је женски Бразил – да ли Немачка или САД. Или, можда, ипак Бразил...

Случај Хоуп Соло показује да међу женама и мушкарцима нема разлике, играли фудбал или не; даље, све је ово доказ да чак ни Сеп Блатер не може да уништи свега чега се докопа; и најважније, ако будете превазишли предрасуде и зажмурили на вештачке терене и наредних месец дана могу вам ублажити тугу због недостатка „правог фудбала“ и „правих“ мечева за клађење и прекратити чекање до наредне сезоне или барем старта прелазног рока.

Јер ћете лако схватити да је и оно што ће се играти у Канади – најправији „прави фудбал“ који можете да замислите.

Мундијал за жене почиње у суботу у 23.55 када се игра отварајући меч Канада - Кина, у којем домаће фудбалерке важе за фаворита.