Komentar: Evo, zašto ću gledati SP u ženskom fudbalu!

Ženski fudbal, jednako kao i muški, ima svoje heroje i antiheroje, neverovatne priče, slomljena srca, mračne tajne i bajkovite storije o siromasima koji su postali neko i nešto jurcajući za loptom.

Ženski sport, odmahnuće rukom čitalac časopisa ili konzument portala, okrenuti list ili brže-bolje kliknuti na još jedan link na kojem se vodi hiljadita rasprava o Murinjovoj novoj izjavi (ono kad nije čestitao Arsenu Vengeru osvajanje FA kupa, recimo) ili o tome je li bolji Mesi ili Ronaldo, et cetera, et cetera...

Oni mizoginiji među nama će napraviti i razliku: ženama je, u njihovom sistemu vrednosti, dozvoljeno da se bave onim atraktivnijim sportovima, recimo odbojkom ili tenisom, dok fudbal, ej, fudbal, treba da ostane samo muška stvar.

Ti isti će, doduše, svakog leta navijati za „naše devojke“ u košarci ili rukometu, ali ta je slava kratkotrajna poput pomračenja Sunca – možda im se organizuje i neki ad-hok doček, kad već nema ništa zanimljivije tih dana na televiziji ili u gradu, a već sutradan zaboraviće „ljubitelji sporta“ koliko su te cure vredne i koliko sebe daju za ovu zemlju.

Da, ženski sport nije popularan, ne privlači klikove, oko njega se retko ko i sporečka... I to nije samo naš usud. I u mnogo razvijenijim i u mnogo ravnopravnijim društvima nego što je srpsko, a kamoli kod nas, gde maltene svake sedmice saznamo za slučaj nasilja u porodici (saznamo, jer ono što se događa u četiri zida malo ko i dozna), ženski sport je gurnut u medijski, marketinški i svaki drugi zapećak.

I kakva li je ironija što je jedini čovek koji ima naum to da promeni, koji, iz kojih god pobuda ili razloga to činio, želi da ženski fudbal dovede među „ozbiljne igrače“ i da ga učini popularnijim od bilo kog drugog ženskog sporta, isti onaj čovek čiji je reizbor prošle sedmice izazvao još jedan planetarni zemljotres u senci kojeg su ostale ozbiljne optužnice, višedecenijski lopovluk i korupcija i spektakularna akcija hapšenja u luksuznom hotelu u Cirihu.

Sep Blater, dežurni zlikovac Svetske fudbalske federacije, mračni trbuhozborac novog svetskog fudbalsko-finansijskog poretka, okrutni genije koji poput bubašvabe, koja preživljava nuklearnu kataklizmu, ume da se vazda održi u svojoj fotelji... Onaj Švajcarac zbog kojeg je Drugi svetski hladni rat započet oko Ukrajine, eskalirao i eksplodirao: s jedne strane su Amerikanci i Evropljani, koji su želeli da ga sruše i napokon u tom uspeli, s druge Rusi, koji nisu hteli da ga daju, a između čitav jedan svet koji gleda kako da preživi i uzme najviše što pružaju i jedni i drugi.

Ali voleli ga ili ne – dobro, niko njega ne može da voli, preformulišimo to u „poštovali ga ili ne“ – ostaje nepobitna činjenica da je Sep Blater najzaslužniji što će Svetsko prvenstvo za žene, koje počinje 6. juna u Kanadi, biti dosad najveće, najspektakularnije, nesumnjivo najkontroverznije i sigurno najkvalitetnije.

Možda je to samo još jedan njegov okrutni plan i manipulacija, možda i odraz njegove hiljadu puta dokazane perverznosti, ali Blater je doveo žene u izvršni komitet FIFA, on je napravio Mundijal od 24 ekipe, od čega osam debitanata, on usmerava novac prikupljen na ove i one – mada, u njegovom slučaju, garant više „one“ – načine u razvoj ženskog fudbala.

Na njegov pritisak je čak i EA sports, proizvođač najpopularnije video-igre na svetu (ne i u Srbiji, mi smo još verni PES-u), najavio da će od narednog izdanja, FIFA 16, biti moguće birati ženske ekipe...

Pa kada Blater, taj (sada već bivši, ili možda ipak ne?) kapo di tuti kapi svetskog fudbala, okrutni don sa vazda spremnom utokom i cementom za pravljenje betonskih cipela, kaže da je „budućnost ovog sporta u ženama“, bolje je da mu verujete...

U redu, ni ovaj Blaterov trijumf, vezan za ženski fudbal, nije do kraja čist: brojne fudbalerke spremne su da tuže organizatore jer su primorane da sedmi Mundijal, od Vankuvera do Monktona, igraju samo na veštačkom terenu, za koji kažu da je neugodan, da izaziva povrede, masnice i potpuno uništava draž igre. One se s pravom osećaju da su u celoj priči pokusni kunići – ako se podloga pokaže kao dobra, eto je i na onom „muškom“ Mundijalu.

Ali i to je, valjda, cena ugovora sa onim rogatim, čiji je Sep ovozemaljski izaslanik.

No pobegnimo makar za trenutak od Blatera i vratimo se onome što bi trebalo da bude glavna tema – sportu, igri i onima koji jure za loptom.

Ženski fudbal, jednako kao i muški – jer je naglasak na fudbalu, a ne na polu – ima svoje heroje i antiheroje, svoje neverovatne priče, svoja slomljena srca, svoje mračne tajne i bajkovite storije o siromasima koji su postali neko i nešto jurcajući za loptom, ima i velike utakmice i teška rivalstva, i devojke čija je sudbina neraskidivo povezana sa tim sportom.

Ima i istoriju, bogatu i dugačku, sa svedočanstvima poput onog da je na jednoj utakmici dve ženske ekipe 1923. na Gudison parku u Liverpulu bilo 53.000 gledalaca, dok je 14.000 ljudi ostalo bez karte ispred stadiona.

Da, da, nije šala ni lapsus calami, bilo je to u Engleskoj, kolevci fudbala...

A možda zato što je tu manje novca, a više strasti, ili jer su žene uvek bile hrabrije i izdržljivije od nas, nazovijačeg pola, tek onakvih velikih, čudesnih, kao izmišljenih priča ima i više među devojkama koje će istrčati da slušaju svoju himnu i bore se za svoju zemlju, nego u muškom fudbalu, čiji su akteri često predvidljiviji od aktera televizijske sapunice.

Ima li u muškom fudbalu, recimo, životopisa kao što je onaj Houp Solo, najboljeg golmana na svetu i uzdanice američke reprezentacije, tima koji će pokušati da se osveti za nesretno, na penale izgubljen trofej pre četiri leta?

Houp, prva fudbalerka na naslovnoj strani nekog ozbiljnog političkog magazina, žena mačjih refleksa sa kojom su poredili Tima Hauarda nakon njegovih čuda letos na Mundijalu protiv Belgije (nota bene: Hauard je „branio kao Houp Solo“, a ne obrnuto), imala je težak život, dijametralno različit od reklama u kojima se danas pojavljuje.

Dete je italijanskog siročeta, Džefrija Džona Soloa, koji će iz bede pokušati da se izvuče u Vijetnamskom ratu i koji će imati toliko pozamašan dosije u Bronksu da će morati da pobegne na drugi kraj zemlje, u državu Vašington; i Houp Solo ima jedno sećanje na tatu u detinjstvu – ono kada je kidnapovao brata i nju u pokušaju da ih rastavi od majke.

Policija će ga pronaći, ali on neće prestati sa zlodelima i jedina srećna okolnost je što je, kada nije živeo na ulici ili u pritvoru, umesto na bejzbol vodio malu Houp i njenog brata da šutiraju loptu. Devojčica će tada shvatiti dve stvari: da više voli soker nego bilo koji drugi sport i da je mnogo više kul kada čeka šut nego kada ona udara...

Kasnije će Houp postati profesionalni igrač, sa pedigreom izvajanim u Evropi, pa i heroj nacije, sve do četvrtfinala SP 2007, kada će je trener bez ikakvog razloga staviti na klupu. Amerika tog dana gubi sa 0:4, Houp iznervirana izlazi pred novinare i govori da bi ona uspela da odbrani ama baš svaki gol, saigračice je se javno odriču i to je tera u depresiju protiv koje će se boriti suludim brakom sa bivšim tajt-endom Sijetla Džeremijem Stivensom, brakom ispunjenim tučama i nasiljem.

Milo lice američkog female soccera, od koje su hteli da naprave brend i tako privuku još više devojčica u ovaj sport, tako postaje lice sa ožiljkom; nije joj to bio jedini skandal, pošto je hapšena više puta zbog fizičkog napada na članove porodice.

Uspela je da se izvuče i povuče, da pobedi i povredu ramena koja je pretila da joj okonča karijeru, da pregura i suspenziju zbog korišćenja nedozvoljenih supstanci i sada je tu, u Kanadi, u rukavicama, na početku turnira koji može da odluči koji je najbolji ženski tim svih vremena, ko je ženski Brazil – da li Nemačka ili SAD. Ili, možda, ipak Brazil...

Slučaj Houp Solo pokazuje da među ženama i muškarcima nema razlike, igrali fudbal ili ne; dalje, sve je ovo dokaz da čak ni Sep Blater ne može da uništi svega čega se dokopa; i najvažnije, ako budete prevazišli predrasude i zažmurili na veštačke terene i narednih mesec dana mogu vam ublažiti tugu zbog nedostatka „pravog fudbala“ i „pravih“ mečeva za klađenje i prekratiti čekanje do naredne sezone ili barem starta prelaznog roka.

Jer ćete lako shvatiti da je i ono što će se igrati u Kanadi – najpraviji „pravi fudbal“ koji možete da zamislite.

Mundijal za žene počinje u subotu u 23.55 kada se igra otvarajući meč Kanada - Kina, u kojem domaće fudbalerke važe za favorita.