Багдатис о Новаку и - зашто толико волимо Кипранина?!

Тог јануара 2006. године стигао је до финала Аустралијан опена, натерао све да га заволе, а многе и да почну да навијају за њега. 

Тенис 28.05.2015 | 09:00

Сада, девет година касније, Багдатис је и даље пријатан, шармантан и отворен, али видно зрелији.

За увод лакша тема – победа над Карловићем у првом колу Ролан Гароса и нови долазак у Париз.

“Осећај је добар, поготово што је увек тешко са сервером као што је Иво, нема везе на којој је подлози. Срећан сам што сам нашао начин да победим.Много времена у свом животу провео сам у Паризу, увек је посебан осећај вратити се у Булоњ. Имам породицу овде и поготово ми је лепо откад и ја имам породицу, па долазим са њима. Осећам се сјајно овде, као код куће“.

Један од мечева који је обележио Маркосову каријеру јесте дуел са Андреом Агасијем на УС опену 2006. године – била је то надљудска борба, последња велика битка легендарног Американца и на крају његова победа са 6:4, 6:4, 3:6, 5:7, 7:5.

Видело се на Багдатисовом лицу да није очекивао такво питање које га враћа у прошлост, на меч који је у њему изазвао толико помешаних осећања.

“Ух, затекли сте ме тим питањем“, насмејао се Маркос, “Био сам заиста разочаран, тај пораз ми је много нашкодио. Али са друге стране, Агаси је био мој узор – први меч који сам гледао на телевизији био је његов са Гораном Иванишевићем у финалу Вимблдона 1992. године. Имао сам само седам година. Био је посебан осећај, били су његови последњи дани на Туру и због тога сам можда мало лакше прогутао тај пораз“, рекао је Маркос, а онда је прокоментарисао и дирљиви тренутак који је Агаси описао у својој аутобиографији (обавезно је прочитајте).

“Била је пуна свлачионица и одједном смо остали само нас двојица. Гледали смо ’хајлајте’ меча на екрану, погледали смо се, руковали смо се, а онда смо нешто дуже остали тако, рука у руци. Било је заиста емотивно“.

Почетком те 2006. десило се оно по чему ћемо увек памтити момка рођеног у Парамити, у области Лимасол.

Кипранин је у прва три кола у Мелбурну елиминисао Гимелстоба, Штепанека и Гремелмајра, а ’сеча’ Топ 10 играча почела је трећим тенисером света Ендијем Родиком у осмини финала – 6:4, 1:6, 6:3, 6:4. У четвртфиналу је пао Љубичић (осми на листи) у пет сетова, а после још једног маратонског окршаја савладан је и четврти на свету Давид Налбандијан – 3:6, 5:7, 6:3, 6:4, 6:4.

При спомену свега тога Маркосу се насмешио брк...

“Мелбурн је за мене посебно место – освојио сам тај турнир као јуниор, а то финале је вероватно најбоља ствар која ми се икада догодила у каријери. Не знам како да вам то опишем, то што осећам заиста је тешко описати“, говорио нам је Маркос и гестикулирао као да све долази из срца, из душе, “Сећам се полуфинала са Налбандијаном, када сам победио осетио сам се потпуно празно, дао сам буквално све што сам имао. Поново не могу лепо да опишем“, додао је узбуђени Багдатис.

На питање шта би сада рекао том 21-годишњаку који је играо финале у Мелбурну, Маркос је уздахнуо:

“Много ствари, баш много. Мислим да сада није време да разговарамо о томе, можда кад завршим каријеру“, каже Багдатис и онда ипак додаје: “Не бих поновио неке грешке, избегао бих неке ствари. Рекао бих том момку да се не опушта у том тренутку, а ја се тада јесам мало опустио. Истовремено, разумем и разлоге због којих сам попустио – нисам имао уз себе никога довољно искусног да ми укаже на то шта треба да радим. Много бих детаља променио са овим искуством које сада имам“.

Багдатис често уме да каже како је “најважнија ствар имати страст према тенису“.

“То може да варира, иде горе-доле, али сада је та страст ту – да није, не бих ни био овде“.

На констатацију да је прошле године освојио четири челенџера, Маркос се опет насмејао:

“Ето, то стварно показује страст према спорту. Цео живот сам се самостално и борио и проналазио решења. Из мале сам земље и тешко је наћи људе који знају много о спорту. Схватио сам да морам да кренем испочетка – то је био главни циљ и нисам се плашио повратка уназад. Мислим да се исплатило. Тридесет ми је година, али мислим да у ногама имам још четири-пет сезона“, каже тренутно 59. играч планете.

После успеха у Мелбурну Багдатис је на Кипру добио и улицу са својим именом, али каже то није нешто чиме се дичи највише.

“Ту ми је кућа и сваки дан сам тамо – леп је осећај. Ипак, оно на шта сам најпоноснији у животу јесте то што су деца због мене почела да играју тенис на Кипру. То их одвраћа од лоших ствари и доводи их у спорту, на то достигнуће сам стварно поносан, то је најважнија ствар“, закључио је Багдатис за Б92.

Новак Ђоковић први пут је постао најбољи тенисер света после вимблдонског полуфинала са Жо-Вилфредом Цонгом на Вимблдону 2011. године.

Четири године раније, за своје прво вимблдонско полуфинале победио је Маркоса Багдатиса у епском мечу са 7:6 (7-4), 7:6 (9-7), 6:7 (3-7), 4:6, 7:5.

У интервјуу за Б92 харизматични Кипранин каже да се врло добро сећа тог окршаја.

“Играли смо више од пет сати, сећам се да сам имао много шанси у петом сету, али је он на 5:5 направио брејк и добио меч. Са стриктно тениског аспекта гледано, Новак је и тада играо невероватно, једино му је недостајала физичка спрема. Видело се да има способност да игра веома добро, али каријера коју је направио стварно је нешто посебно, нема у историји много таквих као што је он“, рекао је Маркос.

“Мислим да је физички највише напредовао – дошао је до стадијума да буквално у сваком тренутку своје каријере може да игра најбоље што може. Наравно, и тениски је много ствари побољшао током година, али мислим да је кључ то што је физички постао феноменалан“, додао је Багатис у интервјуу за Б92.