Bagdatis o Novaku i - zašto toliko volimo Kipranina?!

Tog januara 2006. godine stigao je do finala Australijan opena, naterao sve da ga zavole, a mnoge i da počnu da navijaju za njega. 

Tenis 28.05.2015 | 09:00

Sada, devet godina kasnije, Bagdatis je i dalje prijatan, šarmantan i otvoren, ali vidno zreliji.

Za uvod lakša tema – pobeda nad Karlovićem u prvom kolu Rolan Garosa i novi dolazak u Pariz.

“Osećaj je dobar, pogotovo što je uvek teško sa serverom kao što je Ivo, nema veze na kojoj je podlozi. Srećan sam što sam našao način da pobedim.Mnogo vremena u svom životu proveo sam u Parizu, uvek je poseban osećaj vratiti se u Bulonj. Imam porodicu ovde i pogotovo mi je lepo otkad i ja imam porodicu, pa dolazim sa njima. Osećam se sjajno ovde, kao kod kuće“.

Jedan od mečeva koji je obeležio Markosovu karijeru jeste duel sa Andreom Agasijem na US openu 2006. godine – bila je to nadljudska borba, poslednja velika bitka legendarnog Amerikanca i na kraju njegova pobeda sa 6:4, 6:4, 3:6, 5:7, 7:5.

Videlo se na Bagdatisovom licu da nije očekivao takvo pitanje koje ga vraća u prošlost, na meč koji je u njemu izazvao toliko pomešanih osećanja.

“Uh, zatekli ste me tim pitanjem“, nasmejao se Markos, “Bio sam zaista razočaran, taj poraz mi je mnogo naškodio. Ali sa druge strane, Agasi je bio moj uzor – prvi meč koji sam gledao na televiziji bio je njegov sa Goranom Ivaniševićem u finalu Vimbldona 1992. godine. Imao sam samo sedam godina. Bio je poseban osećaj, bili su njegovi poslednji dani na Turu i zbog toga sam možda malo lakše progutao taj poraz“, rekao je Markos, a onda je prokomentarisao i dirljivi trenutak koji je Agasi opisao u svojoj autobiografiji (obavezno je pročitajte).

“Bila je puna svlačionica i odjednom smo ostali samo nas dvojica. Gledali smo ’hajlajte’ meča na ekranu, pogledali smo se, rukovali smo se, a onda smo nešto duže ostali tako, ruka u ruci. Bilo je zaista emotivno“.

Početkom te 2006. desilo se ono po čemu ćemo uvek pamtiti momka rođenog u Paramiti, u oblasti Limasol.

Kipranin je u prva tri kola u Melburnu eliminisao Gimelstoba, Štepaneka i Gremelmajra, a ’seča’ Top 10 igrača počela je trećim teniserom sveta Endijem Rodikom u osmini finala – 6:4, 1:6, 6:3, 6:4. U četvrtfinalu je pao Ljubičić (osmi na listi) u pet setova, a posle još jednog maratonskog okršaja savladan je i četvrti na svetu David Nalbandijan – 3:6, 5:7, 6:3, 6:4, 6:4.

Pri spomenu svega toga Markosu se nasmešio brk...

“Melburn je za mene posebno mesto – osvojio sam taj turnir kao junior, a to finale je verovatno najbolja stvar koja mi se ikada dogodila u karijeri. Ne znam kako da vam to opišem, to što osećam zaista je teško opisati“, govorio nam je Markos i gestikulirao kao da sve dolazi iz srca, iz duše, “Sećam se polufinala sa Nalbandijanom, kada sam pobedio osetio sam se potpuno prazno, dao sam bukvalno sve što sam imao. Ponovo ne mogu lepo da opišem“, dodao je uzbuđeni Bagdatis.

Na pitanje šta bi sada rekao tom 21-godišnjaku koji je igrao finale u Melburnu, Markos je uzdahnuo:

“Mnogo stvari, baš mnogo. Mislim da sada nije vreme da razgovaramo o tome, možda kad završim karijeru“, kaže Bagdatis i onda ipak dodaje: “Ne bih ponovio neke greške, izbegao bih neke stvari. Rekao bih tom momku da se ne opušta u tom trenutku, a ja se tada jesam malo opustio. Istovremeno, razumem i razloge zbog kojih sam popustio – nisam imao uz sebe nikoga dovoljno iskusnog da mi ukaže na to šta treba da radim. Mnogo bih detalja promenio sa ovim iskustvom koje sada imam“.

Bagdatis često ume da kaže kako je “najvažnija stvar imati strast prema tenisu“.

“To može da varira, ide gore-dole, ali sada je ta strast tu – da nije, ne bih ni bio ovde“.

Na konstataciju da je prošle godine osvojio četiri čelendžera, Markos se opet nasmejao:

“Eto, to stvarno pokazuje strast prema sportu. Ceo život sam se samostalno i borio i pronalazio rešenja. Iz male sam zemlje i teško je naći ljude koji znaju mnogo o sportu. Shvatio sam da moram da krenem ispočetka – to je bio glavni cilj i nisam se plašio povratka unazad. Mislim da se isplatilo. Trideset mi je godina, ali mislim da u nogama imam još četiri-pet sezona“, kaže trenutno 59. igrač planete.

Posle uspeha u Melburnu Bagdatis je na Kipru dobio i ulicu sa svojim imenom, ali kaže to nije nešto čime se diči najviše.

“Tu mi je kuća i svaki dan sam tamo – lep je osećaj. Ipak, ono na šta sam najponosniji u životu jeste to što su deca zbog mene počela da igraju tenis na Kipru. To ih odvraća od loših stvari i dovodi ih u sportu, na to dostignuće sam stvarno ponosan, to je najvažnija stvar“, zaključio je Bagdatis za B92.

Novak Đoković prvi put je postao najbolji teniser sveta posle vimbldonskog polufinala sa Žo-Vilfredom Congom na Vimbldonu 2011. godine.

Četiri godine ranije, za svoje prvo vimbldonsko polufinale pobedio je Markosa Bagdatisa u epskom meču sa 7:6 (7-4), 7:6 (9-7), 6:7 (3-7), 4:6, 7:5.

U intervjuu za B92 harizmatični Kipranin kaže da se vrlo dobro seća tog okršaja.

“Igrali smo više od pet sati, sećam se da sam imao mnogo šansi u petom setu, ali je on na 5:5 napravio brejk i dobio meč. Sa striktno teniskog aspekta gledano, Novak je i tada igrao neverovatno, jedino mu je nedostajala fizička sprema. Videlo se da ima sposobnost da igra veoma dobro, ali karijera koju je napravio stvarno je nešto posebno, nema u istoriji mnogo takvih kao što je on“, rekao je Markos.

“Mislim da je fizički najviše napredovao – došao je do stadijuma da bukvalno u svakom trenutku svoje karijere može da igra najbolje što može. Naravno, i teniski je mnogo stvari poboljšao tokom godina, ali mislim da je ključ to što je fizički postao fenomenalan“, dodao je Bagatis u intervjuu za B92.