Прича о легенди која је била вишак - Зоран Сретеновић!

Као вишак у Звезди, Зоран Сретеновић отишао је у Сплит и три пута се попео на кров Европе с Југопластиком, а два пута с репрезентацијом СФРЈ и СРЈ.

Кошарка 29.05.2015 | 10:40

Живот га није мазио, морао је да прође пут препун препрека како би ушао у анале југословенске и српске кошарке. И успео је у томе.

СПЛИТ
- У Сплиту сам провео шест најбољих година живота. Када сам долазио у Југопластику, нисам очекивао да ћу узети три европске титуле, није ништа указивало на то јер је клуб сезону пре тога био десети годину после повратка у прву лигу. Имали су таленте Кукоча, Рађу, Перасовића, али није се знало да ће постати тако брзо најбољи на континенту. Пресудио је позив Боже Маљковића, био је то један од пресудних момента да се одлучим за одлазак у Далмацију, знајући како добро тај врсни тренер ради - каже Сретеновић за „Блиц“.

ТИТУЛЕ
- Када је дошла прва европска титула, после је све ишло лагано, својим током. Можда је баш немаштина у то време, када није било великих уговора и пара, направила здрав однос. У овим данашњим кошаркашким временима тешко да бисмо поновили успех. Остао сам са свима у контакту из те славне генерације, није мало живети шест година у једном граду, памте се дружења, изласци, утакмице, пријатељства. Више сам тада времена провео с Дином Рађом на путовањима него с девојком, а данашњом супругом. Били смо екипа, имали хемију правог тима.

РАТ
- Рат је на мене оставио трага и на кошаркашком и на приватном плану. Распад СФРЈ је значио и распад велике кошаркашке земље у моменту када је требало да потписујем прве веће уговоре, да крунишем године играња и освојене трофеје у Сплиту. Имао сам проблема да изађем из Сплита јер је таква ситуација била да нисам то могао да учиним без дозволе и папира, али клуб ми је максимално помогао. Рат је почео, а ја сам се преко Ријеке и Трста обрео у Риму код Рађе. Никада нисам имао проблема као Србин у Сплиту иако је рат био на прагу, ми играчи српске националности причали смо између себе како ћемо и шта ћемо, али нико није могао да се пожали на третман.

ПОРОДИЦА
- Осим титула из Сплита, у Београд сам дошао и са још једним трофејом, супругом Надом Биук, такође бившом кошаркашицом. Није се бунила што мора са мном у Београд, донела је веома важну одлуку, која ми много значи. Када сам одлазио из Сплита, жртвовала се и рекла: „Идем с тобом, где ти, ту и ја“. Данас имамо ћерку Мију (21 година) и сина Марка (13), који је кренуо мојим стопама, тренира у Партизану. Волим што се бави кошарком, желим кроз тренинге и утакмице да сазри, формира се као човек, а да ли ће бити велики играч зависи од њега, као и од среће и ситних детаља.

ЗВЕЗДА
- Звезда је рана која ме пече. Разочарање. У два наврата нисам успео да направим каријеру у клубу у којем сам почео. Као београдско дете, и ја сам имао своје идоле, клуб за који навијам, у машти сам замишљао како играм за клуб који волим. Жеља да обучем црвено-бели дрес остварила ми се 1985. године код Ранка Жеравице, играо сам у плеј-офу против Цибоне. Људи из управе су ми говорили бајке, хвалоспеве, нико није био срећнији од мене што сам близу првог уговора. Међутим, доласком Владе Ђуровића, на састанак на Калемегдан сам отишао опуштено јер сам био убеђен да остајем, а онда је он рекао да има доста играча на мојој позицији плеја, што сам доживео као крах, и не сећам се како сам се вратио кући, пољуљан и уздрман. Потом, 1995. - нови велики ударац, распадање Звездиног тима од почетка сезоне, ситуација у клубу је била доста лоша...

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
- Имам два злата са државним тимом, 1991. из Рима и 1995. из Атине. И једно разочарање - што због санкција нисмо могли одлуком политичара да играмо на Олимпијским играма у Барселони. Носили бисмо се у најмању руку равноправно с првим и најбољим дрим тимом. Тада смо имали култ репрезентације, била је мука ући међу 12, мада сам ја заслужио и 1989. да обучем плави дрес, али тешко је било померити појединце са својих места у тиму. У Риму сам имао велики учинак, а да није било рата, СФРЈ би владала светском кошарком до данас. У Атину 1995. сам отишао као искусан играч, с циљем да помогнем. Била је то наша експлозија после три године санкција, тешког живота, победа је донела много радости, а 100.000 људи нас је дочекало на балкону Градске скупштине. Био сам поносан када сам видео колико смо донели радости навијачима.

ТРЕНЕРСКИ ПОЗИВ
- Још за време играчке каријере знао сам да је логичан наставак тренерски посао јер сам још на терену био продужена рука тренера, размишљао сам као тренер. Имао сам прилику и задовољство да радим с нашим најбољим стручњацима, од којих је могло много да се научи. То ми је давало мотива. Пошто се цела моја каријера дешавала у погрешно време, такав је био и почетак на клупи. Будућност је била шампион СЦГ, понуда која се не одбија, али тада није више била толико јака као раније, уследила је криза. У Пољској сам са екипама из доњег дела табеле направио успехе, с Полифармом освојио Куп и Суперкуп, а с Кошалином био на крају трећи. Генерално, нису ми се поклопиле коцкице како сам желео, нисам задовољан, могу много, много више да пружим и да знање и искуство пренесем и на играче.

ПЛЕЈМЕЈКЕРИ
- Изгубили су се у новије кошаркашко доба, време мења филозофију кошарке, нема више класичног плејмејкера. Доста на то утичу млађи, новији тренери, место плеја је преузео кошгетер. Милош Теодосић је последњи романтик, доста је трпео, а за правог плеја је потребно много стрпљења да се издрже грешке и сазревање.

СРЕБРО
- Изненадио сам се освајањем сребрне медаље на Мундобаскету. Ђорђевићев велики успех је то што је пренео психологију са појединаца на тимско размишљање. Одлучујући моменат било је четрвртфинале, знало се ко шта ради, поштовала се хијерархија и дошло се до медаље. Сале није могао за кратко време да научи играче техници и тактици, али је утицао на психологију, направио је тим.

Доминантна Звезда
- Звезда је ове сезоне била доминантна у АБА лиги, има добру екипу, дугу клупу, сви су у игри, свако доприноси, док Партизан није успео да се избори с проблемима које има, није успео да нађе време и да подигне форму - каже Сретеновић.

АКАДЕМИЈА
- Отворио сам са Ољом Кривокапић Академију кошарке „Наталис“, школу за индивидуалан рад играча свих узраста и припрему за одлазак на колеџ. Саветници су нам Влада Копривица и Ранко Жеравица.

КАМП
- На YУБАЦ кампу, на Копаонику, радим већ 10 година. Милан Опачић је обезбедио изузетне услове за рад и стручно усавршавање, а кроз камп су прошли: Бјелица, Богдановић, Ракочевић, Томашевић...т

РЕКРЕАЦИЈА
- До пре три године играо сам професионално у Другој лиги Србије, сада сам опет почео, али рекреативно. Мали фудбал је моја прва љубав, сада хоби, много ми прија, тако одржавам кондицију.