Priča o legendi koja je bila višak - Zoran Sretenović!

Kao višak u Zvezdi, Zoran Sretenović otišao je u Split i tri puta se popeo na krov Evrope s Jugoplastikom, a dva puta s reprezentacijom SFRJ i SRJ.

Košarka 29.05.2015 | 10:40

Život ga nije mazio, morao je da prođe put prepun prepreka kako bi ušao u anale jugoslovenske i srpske košarke. I uspeo je u tome.

SPLIT
- U Splitu sam proveo šest najboljih godina života. Kada sam dolazio u Jugoplastiku, nisam očekivao da ću uzeti tri evropske titule, nije ništa ukazivalo na to jer je klub sezonu pre toga bio deseti godinu posle povratka u prvu ligu. Imali su talente Kukoča, Rađu, Perasovića, ali nije se znalo da će postati tako brzo najbolji na kontinentu. Presudio je poziv Bože Maljkovića, bio je to jedan od presudnih momenta da se odlučim za odlazak u Dalmaciju, znajući kako dobro taj vrsni trener radi - kaže Sretenović za „Blic“.

TITULE
- Kada je došla prva evropska titula, posle je sve išlo lagano, svojim tokom. Možda je baš nemaština u to vreme, kada nije bilo velikih ugovora i para, napravila zdrav odnos. U ovim današnjim košarkaškim vremenima teško da bismo ponovili uspeh. Ostao sam sa svima u kontaktu iz te slavne generacije, nije malo živeti šest godina u jednom gradu, pamte se druženja, izlasci, utakmice, prijateljstva. Više sam tada vremena proveo s Dinom Rađom na putovanjima nego s devojkom, a današnjom suprugom. Bili smo ekipa, imali hemiju pravog tima.

RAT
- Rat je na mene ostavio traga i na košarkaškom i na privatnom planu. Raspad SFRJ je značio i raspad velike košarkaške zemlje u momentu kada je trebalo da potpisujem prve veće ugovore, da krunišem godine igranja i osvojene trofeje u Splitu. Imao sam problema da izađem iz Splita jer je takva situacija bila da nisam to mogao da učinim bez dozvole i papira, ali klub mi je maksimalno pomogao. Rat je počeo, a ja sam se preko Rijeke i Trsta obreo u Rimu kod Rađe. Nikada nisam imao problema kao Srbin u Splitu iako je rat bio na pragu, mi igrači srpske nacionalnosti pričali smo između sebe kako ćemo i šta ćemo, ali niko nije mogao da se požali na tretman.

PORODICA
- Osim titula iz Splita, u Beograd sam došao i sa još jednim trofejom, suprugom Nadom Biuk, takođe bivšom košarkašicom. Nije se bunila što mora sa mnom u Beograd, donela je veoma važnu odluku, koja mi mnogo znači. Kada sam odlazio iz Splita, žrtvovala se i rekla: „Idem s tobom, gde ti, tu i ja“. Danas imamo ćerku Miju (21 godina) i sina Marka (13), koji je krenuo mojim stopama, trenira u Partizanu. Volim što se bavi košarkom, želim kroz treninge i utakmice da sazri, formira se kao čovek, a da li će biti veliki igrač zavisi od njega, kao i od sreće i sitnih detalja.

ZVEZDA
- Zvezda je rana koja me peče. Razočaranje. U dva navrata nisam uspeo da napravim karijeru u klubu u kojem sam počeo. Kao beogradsko dete, i ja sam imao svoje idole, klub za koji navijam, u mašti sam zamišljao kako igram za klub koji volim. Želja da obučem crveno-beli dres ostvarila mi se 1985. godine kod Ranka Žeravice, igrao sam u plej-ofu protiv Cibone. Ljudi iz uprave su mi govorili bajke, hvalospeve, niko nije bio srećniji od mene što sam blizu prvog ugovora. Međutim, dolaskom Vlade Đurovića, na sastanak na Kalemegdan sam otišao opušteno jer sam bio ubeđen da ostajem, a onda je on rekao da ima dosta igrača na mojoj poziciji pleja, što sam doživeo kao krah, i ne sećam se kako sam se vratio kući, poljuljan i uzdrman. Potom, 1995. - novi veliki udarac, raspadanje Zvezdinog tima od početka sezone, situacija u klubu je bila dosta loša...

REPREZENTACIJA
- Imam dva zlata sa državnim timom, 1991. iz Rima i 1995. iz Atine. I jedno razočaranje - što zbog sankcija nismo mogli odlukom političara da igramo na Olimpijskim igrama u Barseloni. Nosili bismo se u najmanju ruku ravnopravno s prvim i najboljim drim timom. Tada smo imali kult reprezentacije, bila je muka ući među 12, mada sam ja zaslužio i 1989. da obučem plavi dres, ali teško je bilo pomeriti pojedince sa svojih mesta u timu. U Rimu sam imao veliki učinak, a da nije bilo rata, SFRJ bi vladala svetskom košarkom do danas. U Atinu 1995. sam otišao kao iskusan igrač, s ciljem da pomognem. Bila je to naša eksplozija posle tri godine sankcija, teškog života, pobeda je donela mnogo radosti, a 100.000 ljudi nas je dočekalo na balkonu Gradske skupštine. Bio sam ponosan kada sam video koliko smo doneli radosti navijačima.

TRENERSKI POZIV
- Još za vreme igračke karijere znao sam da je logičan nastavak trenerski posao jer sam još na terenu bio produžena ruka trenera, razmišljao sam kao trener. Imao sam priliku i zadovoljstvo da radim s našim najboljim stručnjacima, od kojih je moglo mnogo da se nauči. To mi je davalo motiva. Pošto se cela moja karijera dešavala u pogrešno vreme, takav je bio i početak na klupi. Budućnost je bila šampion SCG, ponuda koja se ne odbija, ali tada nije više bila toliko jaka kao ranije, usledila je kriza. U Poljskoj sam sa ekipama iz donjeg dela tabele napravio uspehe, s Polifarmom osvojio Kup i Superkup, a s Košalinom bio na kraju treći. Generalno, nisu mi se poklopile kockice kako sam želeo, nisam zadovoljan, mogu mnogo, mnogo više da pružim i da znanje i iskustvo prenesem i na igrače.

PLEJMEJKERI
- Izgubili su se u novije košarkaško doba, vreme menja filozofiju košarke, nema više klasičnog plejmejkera. Dosta na to utiču mlađi, noviji treneri, mesto pleja je preuzeo košgeter. Miloš Teodosić je poslednji romantik, dosta je trpeo, a za pravog pleja je potrebno mnogo strpljenja da se izdrže greške i sazrevanje.

SREBRO
- Iznenadio sam se osvajanjem srebrne medalje na Mundobasketu. Đorđevićev veliki uspeh je to što je preneo psihologiju sa pojedinaca na timsko razmišljanje. Odlučujući momenat bilo je četrvrtfinale, znalo se ko šta radi, poštovala se hijerarhija i došlo se do medalje. Sale nije mogao za kratko vreme da nauči igrače tehnici i taktici, ali je uticao na psihologiju, napravio je tim.

Dominantna Zvezda
- Zvezda je ove sezone bila dominantna u ABA ligi, ima dobru ekipu, dugu klupu, svi su u igri, svako doprinosi, dok Partizan nije uspeo da se izbori s problemima koje ima, nije uspeo da nađe vreme i da podigne formu - kaže Sretenović.

AKADEMIJA
- Otvorio sam sa Oljom Krivokapić Akademiju košarke „Natalis“, školu za individualan rad igrača svih uzrasta i pripremu za odlazak na koledž. Savetnici su nam Vlada Koprivica i Ranko Žeravica.

KAMP
- Na YUBAC kampu, na Kopaoniku, radim već 10 godina. Milan Opačić je obezbedio izuzetne uslove za rad i stručno usavršavanje, a kroz kamp su prošli: Bjelica, Bogdanović, Rakočević, Tomašević...t

REKREACIJA
- Do pre tri godine igrao sam profesionalno u Drugoj ligi Srbije, sada sam opet počeo, ali rekreativno. Mali fudbal je moja prva ljubav, sada hobi, mnogo mi prija, tako održavam kondiciju.