Видео сјећања: Ноћ кад се у Минхену десило чудо...!

зато што је Дрогба играо лудо! Прошле су тачно три године откако је Челси постао првак Европе савладавши Бајерн у спектакуларном финалу!

Фудбал 19.05.2015 | 22:20

Чуда су могућа! Јесте да се та реченица у свету модерног фудбала махом везује за Ливерпул и тријумф Црвених над Миланом у Истанбулу, али једно такво пре тачно три године направили су и играчи Челсија, пошто су унапред отписани - неколико пута - освојили прву титулу првака Европе. Прву у историји. То финале Лиге шампиона у Минхену памтиће се по тријумфу у том тренутку слабијег тима над већ виђеним победником и послужиће као оправдање заговорницима тезе како новац врти где бургија неће, јер се после равно девет лета Роману Амбрамовичу исплатило упумпавање новца у клуб са Стамфрод бриџа.

Тог 19. маја 2012. Плавци су победили Бајерн! На његовом терену.

У финалу је баварска машина заустављена на пенале. После 90 минута било је 1:1 (Томас Милер стрелац за домаће, а Дидије Дрогба исто тако главом за госте), у продужецима су сви једва стајали на ногама док судија Педро Пронеса није упро на белу тачку, ударац Арјена Робена са 11 метара укротио је Петер Чех, који ће касније у серији једанаестераца израсти у једног од јунака, јер је одбранио шут Ивице Олића, док је Бастијан Швајнштајгер погодио само пречку, а Дидије Дрогба у последњем контакту са лоптом у првом мандату у Челсију донео круну у Лондон. Први пут се престоница Велике Британије уписала на мапу освајача престижног купа.

Била је то на неки начин космичка правда за фудбалере Челсија, који су 2008. такође пеналима изгубили већ добијено финале са Манчестер јунајтедом. Била је то и потврда да се до успеха може и са еклипом осакаћеном картонима и повредама (у финалу нису играли Џон Тери, Бранислав Ивановић, Рамирес и Раул Меирелеш). Била је то потврда и да је Дидије Дрогба човек-тим, јер је нападач из Обале Слоноваче постизао одлучујуће голове те сезоне: водећи против Наполија у осмини финала - мада се мора признати да је Бранислав Ивановић задао коначан ударац Италијанима у продужетку реванша - затим против Барселоне у првом мечу кад је дословце сам носио енглески тим на леђима и на послетку оба у финалу, у коме је скривио поменути пенал.

Успех Челсија је вреднији ако се зна да је до трона дошао са вршиоцем дужности на клупи. Недораслог амбицијама Плаваца Андреса Виласа Боаса Абрамович је сменио после пораза у првом мечу осмине финала од Наполија (1:3), Роберто Ди Матео је пристао да буде привремено решење, само до краја сезоне, а испоставило се да је апослутни победник и једна од најлепших спортских с почетка пролећа 2012. У реваншу је био бољи од ратника са југа Италије (4:1), у четвртфиналу двапут тукао Бенфику (1:0, 2:1), на претпоследњој степеници зауставио Гвардиолину Барселону на врхунцу моћи (1:0, 2:2, памтите ли шта су Каталонци промашили у реваншу и онај трк Фернанда Тореса у надокнади?), а затим дошао главе Бајерну.

Бајерну, који је те сезоне изгледао незаустављиво: у групи био бољи од Наполија и Манчестер Ситија, у реваншу осмине финала увалио седам комада Базелу, затим тукао Марсељ с укупним резултатом 4:0, па избацио Реал на пенале и у ноћи у којој је заказао банкет поводом титуле коју ће освојити тек годину дана касније спознао је ону народну:
„Не прави ражањ док је зец још у шуми.“

Ма, на крају крајева, хајде да се подсетимо како је то било...