Video sjećanja: Noć kad se u Minhenu desilo čudo...!

zato što je Drogba igrao ludo! Prošle su tačno tri godine otkako je Čelsi postao prvak Evrope savladavši Bajern u spektakularnom finalu!

Fudbal 19.05.2015 | 22:20

Čuda su moguća! Jeste da se ta rečenica u svetu modernog fudbala mahom vezuje za Liverpul i trijumf Crvenih nad Milanom u Istanbulu, ali jedno takvo pre tačno tri godine napravili su i igrači Čelsija, pošto su unapred otpisani - nekoliko puta - osvojili prvu titulu prvaka Evrope. Prvu u istoriji. To finale Lige šampiona u Minhenu pamtiće se po trijumfu u tom trenutku slabijeg tima nad već viđenim pobednikom i poslužiće kao opravdanje zagovornicima teze kako novac vrti gde burgija neće, jer se posle ravno devet leta Romanu Ambramoviču isplatilo upumpavanje novca u klub sa Stamfrod bridža.

Tog 19. maja 2012. Plavci su pobedili Bajern! Na njegovom terenu.

U finalu je bavarska mašina zaustavljena na penale. Posle 90 minuta bilo je 1:1 (Tomas Miler strelac za domaće, a Didije Drogba isto tako glavom za goste), u produžecima su svi jedva stajali na nogama dok sudija Pedro Pronesa nije upro na belu tačku, udarac Arjena Robena sa 11 metara ukrotio je Peter Čeh, koji će kasnije u seriji jedanaesteraca izrasti u jednog od junaka, jer je odbranio šut Ivice Olića, dok je Bastijan Švajnštajger pogodio samo prečku, a Didije Drogba u poslednjem kontaktu sa loptom u prvom mandatu u Čelsiju doneo krunu u London. Prvi put se prestonica Velike Britanije upisala na mapu osvajača prestižnog kupa.

Bila je to na neki način kosmička pravda za fudbalere Čelsija, koji su 2008. takođe penalima izgubili već dobijeno finale sa Mančester junajtedom. Bila je to i potvrda da se do uspeha može i sa eklipom osakaćenom kartonima i povredama (u finalu nisu igrali Džon Teri, Branislav Ivanović, Ramires i Raul Meireleš). Bila je to potvrda i da je Didije Drogba čovek-tim, jer je napadač iz Obale Slonovače postizao odlučujuće golove te sezone: vodeći protiv Napolija u osmini finala - mada se mora priznati da je Branislav Ivanović zadao konačan udarac Italijanima u produžetku revanša - zatim protiv Barselone u prvom meču kad je doslovce sam nosio engleski tim na leđima i na posletku oba u finalu, u kome je skrivio pomenuti penal.

Uspeh Čelsija je vredniji ako se zna da je do trona došao sa vršiocem dužnosti na klupi. Nedoraslog ambicijama Plavaca Andresa Vilasa Boasa Abramovič je smenio posle poraza u prvom meču osmine finala od Napolija (1:3), Roberto Di Mateo je pristao da bude privremeno rešenje, samo do kraja sezone, a ispostavilo se da je aposlutni pobednik i jedna od najlepših sportskih s početka proleća 2012. U revanšu je bio bolji od ratnika sa juga Italije (4:1), u četvrtfinalu dvaput tukao Benfiku (1:0, 2:1), na pretposlednjoj stepenici zaustavio Gvardiolinu Barselonu na vrhuncu moći (1:0, 2:2, pamtite li šta su Katalonci promašili u revanšu i onaj trk Fernanda Toresa u nadoknadi?), a zatim došao glave Bajernu.

Bajernu, koji je te sezone izgledao nezaustavljivo: u grupi bio bolji od Napolija i Mančester Sitija, u revanšu osmine finala uvalio sedam komada Bazelu, zatim tukao Marselj s ukupnim rezultatom 4:0, pa izbacio Real na penale i u noći u kojoj je zakazao banket povodom titule koju će osvojiti tek godinu dana kasnije spoznao je onu narodnu:
„Ne pravi ražanj dok je zec još u šumi.“

Ma, na kraju krajeva, hajde da se podsetimo kako je to bilo...