Анализа: Волели их или не, они су шампиони Европе!

Да је Реал Мадрид прошле или претпрошле сезоне освојио Евролигу, нико не би могао да каже да је то незаслужено. Напротив, ’краљевски клуб’ био је кошаркашки моћан и тада, али није пронашао начин да се психички избори са теретом фаворита.

Кошарка 19.05.2015 | 23:20

И прошле сезоне Реал је разбио Барселону у полуфиналу, тако да није било изненађење када је Ласов тим исто то учинио сада са Фенебахчеом.

По много чему савршено полувреме – 18 асистенција, без иједне изгубљене лопте, а у једном тренутку Реал је шутирао тројке 10-16. Против тако инспирисаног ривала одбране нема, тако да су Мадриђани већ за 20 минута осигурали место у финалу трећу годину у низу.

Пре меча са Олимпијакосом у Реалу су знали да морају да добију две најважније битке – да парирају енергијом Пирејцима и да ограниче утицај Спанулиса колико је то могуће.

У оба настојања успели су у потпуности – надскакали су Олимпијакос (40-25) и неке од најважнијих поена на мечу дали су управо из других напада, нпр. тако су пале две од три Керолове тројке које су зауставиле налет Пирејаца. Спанулис је против ЦСКА извео магију у завршници, али су саиграчи до тада држали тим у игри. Сада нису успели, а Били је у потпуности осујећен искакањима противничких крилних центара и центара, као и мењањем чувара – почео је Керол, лавовски посао обавио је Риверс, баш као и Љуљ.

Реал је и тимски играо сјајну одбрану, једини кризни период имали су у трећем периоду, али тада се показала дубина њиховог састава и велики индивидуални квалитет који поседују и седми-осми играч у тиму. Џејси Керол убацио је 11 поена у низу, од тога три тројке из нимало лаких позиција, а показало се да је то преломило меч.

Још једном је доказано да се трофеј осваја колективом, а у Реалу је буквално свако дао допринос – Ајон је са Фенером одиграо меч сезоне, баш као и Кеј-Си Риверс, а Мачијулис је убацио две тројке док је Олимпијакос још играо одбрану на препознатљивом нивоу.

Посебна прича јесте Андрес Ноћиони, у оба меча био је виталан на оба краја паркета – битан у скоку, давао кошеве када ја било потребно, а доносио је искуство, дрскост и онај став “морамо ово да победимо“ који можда понекад недостаје водећем тандему Родригес-Фернандес. И са 35 година постао је МВП фајнал-фора, сасвим заслужено.

Смањивши улогу Бурусиса, Ласо је добио на покретљивости у одбрани, свако је могао да преузима, а то се испоставило као прави потез. И управо је Пабло Ласо пример колико је танка граница између успеха и неуспеха – до јуче оспораван и смењиван, сада га неки чак виде и као “Реаловог Алекса Фергусона“. Али тако је – људи воле само победнике, а у спорту некада добијете другу шансу. У Ласовом случају, и трећу.

Наравно, треба рећи и да је Олимпијакос одиграо испод нивоа у финалној утакмици – Принтезис не може да заблиста на сваком великом мечу (мада је и сада одиграо добро), скандалозно извођење бацања (12-26) скупо је плаћено и на семафору и последичном нервозом, а утисак је да је Данстон морао да проведе више времена на паркету упркос неким пропустима. И због одбране и због неочекиване инфериорности у скоку.

Протекли викенд у Мадриду потврдио је ЦСКА као тим губитничког менталитета – трећи пут у четири године изгубили су од Олимпијакоса, а прошле су поражени од на папиру знатно слабијег Макабија. Московљани су имали +9 на четири и по минута до краја, али су се духови прошлости опет вратили да их прогоне – Де Коло је направио два глупа фаула у бонусу и тако вратио Олимпијакос у игру. Вода је ушла у уши, Теодосић је био ван ритма, а тренер Итудис га је у завршници додатно унервозио правећи измене одбрана-напад због четири личне српског плејмејкера, па тако Тео није ни био на терену у нападима који су одлучивали о исходу.

Кириленко је био бледа сенка некадашњег играча, све Хајнсове врлине су неутралисане, а Принтезис, Слукас и млади Папапетру одржали су Олимпијакос у игри довољно дуго да дају времена Спанулису да пронађе генија у себи. Он је то учинио, а одговор ЦСКА био је млитав, једва постојећи – поново су се Армејци заледили у неизвесној завршници и претпрели су још један болан пораз.

Видећемо да ли ће Итудис и ЦСКА са њим, слично Ласу и Реалу, добити нову прилику. Ако тако буде, можда следеће године у ово време будемо причали сасвим другачију причу.

Фенербахче је остварио огроман успех самим пласманом на фајнал-фор, није било немогуће замислити сценарио у којем би могли и да изненаде Реал, али су им Мадриђани одржали лекцију кошарке и одузели им наду у чудо већ у првом полувремену. Зато је и тешко оцењивати учинак било кога из Фенера, али надамо се да ће Бјелица, Богдановић и Обрадовић, ако остану на окупу, добити нову шансу и да ће им мадридско искуство тада бити од користи.

Да се вратимо констатацији из увода, Реал Мадрид заслужено је првак Европе. Може да нас нервира театралност Рудија, стил игре Рејеса, свађање Ноћионија, упорност и понека провокација Љуља, али овој екипи Реала мора се скинути капа и рећи да је европска кошарка добила достојног шампиона.