Анализа финала ЕЛ: Како је Реал ''убио'' Оли?!

Реал против Олимпијакоса одиграо одличну одбрану, поновио сјајно шутерско издање из полуфинала и заслужено освојио трофеј Евролиге - 78:59 (35:28).

Кошарка 18.05.2015 | 23:20

Овог пута није било другог полувремена, ни завршнице за историју Василиса Спанулиса.

Лидер екипе Олимпијакоса и најопеванији "убица" модерне европске кошарке, за 31 минут проведен на паркету готово да није могао ока да отвори од агресивних играча Реала, који су уложили величанствен тимски напор да га зауставе и у реализацији и у креирању након "пик енд рола".

Спанулис је завршио финале са три постигнута поена, а две од укупно три асистенције поделио је већ у првој четвртини (и тада је Олимпијакос водио 15:19).

Оно што није било до одбране "краљева", већ до генерално лоше вечери популарног "Килл Билла", па можда и његове потрошње енергије у одбрани, јер га је тренер Сферопулос "сакрио" спуштањем на снажније Мачиулиса и Риверса, а после преузимања је чак остајао на Ноћионију и Рејесу - Спанулисов шут једноставно није био ту.

Тројке је гађао 0/4 (било је и "аир балл"-ова), слободна бацања за њега скандалозних 1/4. Средином друге четвртине промашио је два "пенала", судије су га частиле трећим покушајем због наводно ранијег уласка у рекет Реаловог играча, а Спанулис промашио и трећи пут!

Јанис Сферопулос у најави финала је рекао да ће за победу поред Спанулиса бити неопходна још два до три расположена играча. Мет Лоџески се са 10 поена уз 100 одсто шута у првој четвртини идеално уклопио у ту замисао, међутим, на томе су се пријатна изненађења за тим из Пиреја и завршила.

Отело Хантер је у свом стилу "ишчепркао" 10 поена, док су Јоргос Принтезис и Костас Слукас, муњевити бек чије велике заслуге за успехе Олимпијакоса се ретко помињу, бљеснули само током серије од 12:0 између 23. и 26. минута. Тај налет је "црвенима" - након четврте личне Рејеса и услед самозадовољства Мадриђана првом двоцифреном предношћу - донео преокрет и краткотрајно вођство (40:41).

Реал је годинама градио репутацију екипе која игра у френетичном ритму, "сипа" тројке и притиском на лопту долази у позицију да трчи и лаким поенима ломи отпор противника.

То је био фантастичан рецепт за утакмице у групи, али не и за мечеве највишег притиска на Фајнал фор турнирима, где је екипа предвођена бековским триом Фернандез - Љуљ - Родригез губила финала од Олимпијакоса 2013. и Макабија 2014.

Драган Шакота прошле године је после Фајнал фора у Милану назвао Реалов стил "веселом кошарком", која због слабе унутрашње игре јако тешко пролази против чврстих екипа.

Није Пабло Ласо у међувремену направио никакве револуционарне промене, али је довођењем Густава Ајона и Андреса Ноћионија, као и давањем веће минутаже ветерану Фелипеу Рејесу на конто одласка Николе Миротића у НБА, добио на маси у рекету и у овом финалу против Олимпијакоса то наплатио са 15 скокова више, укључујући 12:5 у офанзивним скоковима.

Статистика често јесте као бикини, али када један тим из игре упути 15 шутева више, велике су шансе да ће бити ближи победи. Уосталом, Џејси Керол је у својој личној серији од 11:3, након поменутог вођства Пирејаца од 40:41, чак осам поена постигао после скокова у нападу Ајона и Маркуса Слотера.

Домаћи амбијент и познати кошеви у Палати спортова омогућили су Реалу да заблиста и у елементу по коме је препознатљив - шуту за три поена.

После 14/29 против Фенербахчеа у полуфиналу, шутирали су тројке 13/30 (43 одсто), што је више него респектабилан учинак, нарочито у поређењу са противникових 5/23 (21 одсто).

Питање победника дефинитивно је одлучено у 37. минуту, када је Спанулис при резултату 62:55 потпуно сам на седам метара погодио "први" обруч, а Ноћиони на другој страни био прецизан и повећао на "плус 10", покренувши трећу велику серију Мадриђана на утакмици, овог пута од 9:0.

Као што је Олимпијакос на почетку имао Лоџеског као "икс фактора", Реал је у другој четвртини имао Јонаса Мачиулиса, који је за многе неочекиваним тројкама донео изједначење, па онда и вођство. Тиме је заједно са Ноћионијем (везали 15 поена) донео сигурност и стабилизовао свој тим, који је паралелно почео да преузима контролу и над дефанзивним аспектом меча.

Све то није морало да буде довољно за тријумф, посебно не са 19 поена разлике, да је Олимпијакос иоле успешно изводио слободна бацања. Међутим, Реал је из само 13 изведених "пенала" извукао готово исти број поена (11), као Спанулис и другови из дупло више покушаја - 12/26! После тога свака анализа донекле губи смисао...

Слукас је чак промашио последње слободно бацање на утакмици, када је након техничке Мачиулису остао потпуно сам на линији. А, Родригез пре тога убацио "супер флоутер", са луком малтене до крова дворане, па погодио са осам метара, када је на истеку последњег напада, који је протекао у међусобним честиткама играча у белом, шутнуо само да не би бацио лопту у аут.

Ово је, ипак, било Реалово вече, а и чекали су га предуго за тако велики клуб. Округло 20 година, након што су под вођством Жељка Обрадовића и уз доминацију Арвидаса Сабониса прекинули такође дуг "пост", од деценију и по.

Олимпијакос је са четири финала и две титуле у последњих шест година превазишао сва очекивања и прогнозе (ЦСКА, као најбогатији европски клуб, у истом интервалу има једно, изгубљено финале), тако да на крају приче нема за чим да жали, иако у мадридском окршају за трофеј није пришао ни близу свом максимуму у фази напада.