Analiza finala EL: Kako je Real ''ubio'' Oli?!

Real protiv Olimpijakosa odigrao odličnu odbranu, ponovio sjajno šutersko izdanje iz polufinala i zasluženo osvojio trofej Evrolige - 78:59 (35:28).

Košarka 18.05.2015 | 23:20

Ovog puta nije bilo drugog poluvremena, ni završnice za istoriju Vasilisa Spanulisa.

Lider ekipe Olimpijakosa i najopevaniji "ubica" moderne evropske košarke, za 31 minut proveden na parketu gotovo da nije mogao oka da otvori od agresivnih igrača Reala, koji su uložili veličanstven timski napor da ga zaustave i u realizaciji i u kreiranju nakon "pik end rola".

Spanulis je završio finale sa tri postignuta poena, a dve od ukupno tri asistencije podelio je već u prvoj četvrtini (i tada je Olimpijakos vodio 15:19).

Ono što nije bilo do odbrane "kraljeva", već do generalno loše večeri popularnog "Kill Billa", pa možda i njegove potrošnje energije u odbrani, jer ga je trener Sferopulos "sakrio" spuštanjem na snažnije Mačiulisa i Riversa, a posle preuzimanja je čak ostajao na Noćioniju i Rejesu - Spanulisov šut jednostavno nije bio tu.

Trojke je gađao 0/4 (bilo je i "air ball"-ova), slobodna bacanja za njega skandaloznih 1/4. Sredinom druge četvrtine promašio je dva "penala", sudije su ga častile trećim pokušajem zbog navodno ranijeg ulaska u reket Realovog igrača, a Spanulis promašio i treći put!

Janis Sferopulos u najavi finala je rekao da će za pobedu pored Spanulisa biti neophodna još dva do tri raspoložena igrača. Met Lodžeski se sa 10 poena uz 100 odsto šuta u prvoj četvrtini idealno uklopio u tu zamisao, međutim, na tome su se prijatna iznenađenja za tim iz Pireja i završila.

Otelo Hanter je u svom stilu "iščeprkao" 10 poena, dok su Jorgos Printezis i Kostas Slukas, munjeviti bek čije velike zasluge za uspehe Olimpijakosa se retko pominju, bljesnuli samo tokom serije od 12:0 između 23. i 26. minuta. Taj nalet je "crvenima" - nakon četvrte lične Rejesa i usled samozadovoljstva Madriđana prvom dvocifrenom prednošću - doneo preokret i kratkotrajno vođstvo (40:41).

Real je godinama gradio reputaciju ekipe koja igra u frenetičnom ritmu, "sipa" trojke i pritiskom na loptu dolazi u poziciju da trči i lakim poenima lomi otpor protivnika.

To je bio fantastičan recept za utakmice u grupi, ali ne i za mečeve najvišeg pritiska na Fajnal for turnirima, gde je ekipa predvođena bekovskim triom Fernandez - Ljulj - Rodrigez gubila finala od Olimpijakosa 2013. i Makabija 2014.

Dragan Šakota prošle godine je posle Fajnal fora u Milanu nazvao Realov stil "veselom košarkom", koja zbog slabe unutrašnje igre jako teško prolazi protiv čvrstih ekipa.

Nije Pablo Laso u međuvremenu napravio nikakve revolucionarne promene, ali je dovođenjem Gustava Ajona i Andresa Noćionija, kao i davanjem veće minutaže veteranu Felipeu Rejesu na konto odlaska Nikole Mirotića u NBA, dobio na masi u reketu i u ovom finalu protiv Olimpijakosa to naplatio sa 15 skokova više, uključujući 12:5 u ofanzivnim skokovima.

Statistika često jeste kao bikini, ali kada jedan tim iz igre uputi 15 šuteva više, velike su šanse da će biti bliži pobedi. Uostalom, Džejsi Kerol je u svojoj ličnoj seriji od 11:3, nakon pomenutog vođstva Pirejaca od 40:41, čak osam poena postigao posle skokova u napadu Ajona i Markusa Slotera.

Domaći ambijent i poznati koševi u Palati sportova omogućili su Realu da zablista i u elementu po kome je prepoznatljiv - šutu za tri poena.

Posle 14/29 protiv Fenerbahčea u polufinalu, šutirali su trojke 13/30 (43 odsto), što je više nego respektabilan učinak, naročito u poređenju sa protivnikovih 5/23 (21 odsto).

Pitanje pobednika definitivno je odlučeno u 37. minutu, kada je Spanulis pri rezultatu 62:55 potpuno sam na sedam metara pogodio "prvi" obruč, a Noćioni na drugoj strani bio precizan i povećao na "plus 10", pokrenuvši treću veliku seriju Madriđana na utakmici, ovog puta od 9:0.

Kao što je Olimpijakos na početku imao Lodžeskog kao "iks faktora", Real je u drugoj četvrtini imao Jonasa Mačiulisa, koji je za mnoge neočekivanim trojkama doneo izjednačenje, pa onda i vođstvo. Time je zajedno sa Noćionijem (vezali 15 poena) doneo sigurnost i stabilizovao svoj tim, koji je paralelno počeo da preuzima kontrolu i nad defanzivnim aspektom meča.

Sve to nije moralo da bude dovoljno za trijumf, posebno ne sa 19 poena razlike, da je Olimpijakos iole uspešno izvodio slobodna bacanja. Međutim, Real je iz samo 13 izvedenih "penala" izvukao gotovo isti broj poena (11), kao Spanulis i drugovi iz duplo više pokušaja - 12/26! Posle toga svaka analiza donekle gubi smisao...

Slukas je čak promašio poslednje slobodno bacanje na utakmici, kada je nakon tehničke Mačiulisu ostao potpuno sam na liniji. A, Rodrigez pre toga ubacio "super flouter", sa lukom maltene do krova dvorane, pa pogodio sa osam metara, kada je na isteku poslednjeg napada, koji je protekao u međusobnim čestitkama igrača u belom, šutnuo samo da ne bi bacio loptu u aut.

Ovo je, ipak, bilo Realovo veče, a i čekali su ga predugo za tako veliki klub. Okruglo 20 godina, nakon što su pod vođstvom Željka Obradovića i uz dominaciju Arvidasa Sabonisa prekinuli takođe dug "post", od deceniju i po.

Olimpijakos je sa četiri finala i dve titule u poslednjih šest godina prevazišao sva očekivanja i prognoze (CSKA, kao najbogatiji evropski klub, u istom intervalu ima jedno, izgubljeno finale), tako da na kraju priče nema za čim da žali, iako u madridskom okršaju za trofej nije prišao ni blizu svom maksimumu u fazi napada.