Видео сјећања: Ко се њега не би сјећао - Дарио Хубнер!

Татанка! До 20. године је радио у фабрици алуминијума, у 30. је први пут заиграо у Серији А на дебију Роналда, у 34. је био први стрелац лиге и обукао дрес Милана. Пушио је паклу цигарета дневно, обавезно би запалио на полувремену и био је незаустављив у тандему са Робертом Бађом.

Фудбал 16.05.2015 | 23:40

Последњи је дан августа 1997. године, фоторепортери поред аут алиније на „Ђузепе Меаци“ се гурају, гризу и лактају како би ухватили што бољу позицију и кадар. Феномен је стигао! Никада веће фудбалско име није дошло у Интер. „Зуба“ Роналдо дебитује за Неразуре у првом колу Серије А као најскупљи играч свих времена. Трибине су крцате, сунце је онако до пола пало на терен Меаце, игра се у оном дивном термину од три поподне. Све је спремно за спектакл! Чак је и ривал по мери. Новајлија межу аждајама – Бреша. Очекује се да јој Интер испоручи туце голова, да докаже да је са Роналдом скинуо етикету уклетог клуба и коначно освоји Скудето...

Све камере су уперене у Роналда који се излазећи на терен нешто дошаптава са Ђоркаефом . Иза њих су Симеоне, Занети, „Кеко“ Моријеро, Арон Винтер, „Ујак“ Бергоми, на голу Паљука... Бреша баш нема чему да се нада тог сунчаног поподнева. Млада друголигашка екипа са клинцем Бонацолијем којем неки превиђају да би могао да буде нови Вијери. На клупи је и мршави момчић Андреа Пирло. Поред Бонацолија у шпицу, Италијан неиталијанског презимена – Дарио Хубнер. И то је све од Бреше. Танке су то карте...

Међутим, Серија А тада је најјаче такмичење на свету. Не можеш никога лако да победиш. Уместо Роналдове симултанке, навијачи Интера шире зенице и зноје се гледајући како Бреша одолева. Роналдо је уместо голова, меч завршио са озбиљним батинама. Неки чупави Савино са „двојком“ на леђима је дао Зуби по зглобовима, коленима, бубрезима... Показао му да на Чизми нема Компостеле и оставио га без гола на дебију.

Милански храм фудбала се заледио у 73. минуту! Онај момак неиталијанског презимена и трапавих покрета се тако моћно заградио Галантеу на теледириговану дубинску лопту мршавог тинејџера Андрее Пирла (прва од хиљаду због којих ћемо га волети), мајсторски је примио коленом и потом распалио левицом за пројектил под пречку Паљуке. Међутим, меч се неће памтити ни по Роналду, ни по Хубнеру. Са клупе је ушао Алваро Рекоба и за сва времена купио срца навијача Интера. Два спектакуларна гола уругвајског „Кинеза“ су донели преокрет и победу Интеру. А, мало је фалило да Дарио Хубнер буде прва звезда меча...

Већ у следећем мечу је тај „трапавко“ доказао да ће бити напаст за одбране на Апенинима када је Монтелиној Сампдорији испоручио три комада. Елитна фудбалска Италија се брзо упознала са Даријом Хубнером, а готово да нема голмана или штопера који га неће добро упамтити у наредних неколико година... Када је заиграо против Интера и дебитовао у Серији А, Хубнер је већ имао 30 година.

Како очекивати велику причу са тако касним залетом?

Дарио Хубнер је рођен 1967. године у варошици по имену Муђи. То је најисточније место Италије. Једино које припада Истри. Некада је припадало „Слободној територији Трста“ док је „Трст био наш“. Италијани нису доминантно становништво у Муђи. Доста је Словенаца, Немаца, Хрвата... Отуда и немачко презиме Хубнер, које се у Муђи (на нашем језику је Муђа уствари Миље) изговара као Хибнер. Иначе, Дарио не зна ни реч немачког...

Био је класична момчина из провинције којој је играње фудбала био издувни вентил. Онако незграпан са јарећом брадицом, рекло би се права „сировина“. Радио је у фабрици алуминијума, пре тога у пекари и као молер, а онако узпут је играо за локалну аматерску Муђезану. Заврши посао, оде на тренинг или утакмицу и онда цело вече са локалним пробисветима пуши цигарете, пије грапе (ракија од грожђа) и игра карте. Онако корпулентан, са горштачким цртама лица, великим носем и фризуром коју су Немци шетали пре 20 година није давао ама баш никакву назнаку да ће каријеру физикалца заменити великом фудбалском причом. Потом је је прешао у табор локалног петолигаша Пјевиђине.

Тамо га је опазио човек из четвртолигаша Пергоркеме. Некако га је убедио да мало озбиљније почне са фудбалом у 22. години. Фалио им је неки јак сидраш у шпицу. Из провинције са истока се преселио у богату Ломабрдију, у Крему и баталио топљење алуминијума. Замислите 22-годишњака клоји напусти „сигуран посао“ да би се у тим годинама почео да се ложи на фудбал? Дао је само шест голова у сезони. Испоставиће се му је четврта лига била тежа него трећа, друга, прва...

Ипак, Прегокрема је за Дарија непроцењива из једног нефудбалског разлога. Град надалеко познат по преукусним кремастим сиревима и прелепим јелима која се праве од њих је био прекретница за Хубнера у приватном животу. Саиграч Федерико је правио журку за целу екипу у свом ресторанчићу , а Дарионе како су га звали одмиља је „одлепио“ за конобарицом. Федерикова сестра Роса је очарала корпулентног бомбардера. Била је потпуна супротност њему. Ниска, мало набијена,здепаста и незгодног карактера. Родила се љубав из које ће доћи син Марко и ћерка Микела.

Дошао је као момак, а из Креме отишао као ожењен човек. У Фано који се борио за опстанак у четвртој лиги. Тамо ће упознати тренера Франческа Гвидолина који ће га убедити да се посвети фудбалу. Али, навике није мењао... Цигарете, еспресо, грапе и карте. Пушио је кутију дневно. Црвени „Марлборо“, тврдо паковање. Запалио би чак и на клупи када га Гвидолин изведе. Као да је очекивао да је то само једна пролазна авантура и да му фабрика опет не гине. У Фану је експлодирао, био први стрелац лиге и увео их у трећу лигу. Напушта аматерски фудбал и 1992. године прелази у Ћезену у Серију Б. То је већ нешто. Серија Б је тада била ђаволски тешко и изједначено такмичење.

Постоји ангедота да су навијачи Ћезене били на ногама јер су чули да стиже неки опасан нападач из Немачке. Да би се на крају разочарали када су схватили да је реч о Италијану који има 25 година и нико за њега није чуо. Али, Ромањоли нису ни слутили колико су се преварили...

У свакој од пет сезона у Ћезени, Хубнер је имао двоцифрен голгетерску учинак да би у сезони 1995/96 експлодирао и био први стрелац лиге са 22 гола. Тада га је чак опазио и тим за чије боје куца његово срце – Интер. Лига је била моћна, Интер је био моћан, било је много пара и није био баш обичај да великани доводе играче из Сеије Б. Интер га је хтео. Нудио је Ћезени Марка Делвекија у замену за Хубнера, али је Делвекио одбио и покварио цео посао. На крају је Интер са Ромом мењао Делвекија за Марка Бранку...

Остао је Хубнер још једну годину, није спречио испадање Ћезене иако је наставио да решета и морао је да оде.У граду надомак Јадранског мора је добио надимак за сва времена.

Татанка!

Некада су дивљим америчким преријама господарили бизони од којих се посебно идвајала доминантна врста коју су Индијанци звали Татанка. Корпулентни Хубнер је навијаче подсећао на бизона у шеснаетсерцу, а неко се сетио да га крсти Татанка.
„Свиђа ми се надимак. Добро ме описује. Нисам баш био синоним елеганције“, говорио је касније Хубнер.

И даље је пушио паклицу „Марлбора“ дневно, а обавезно би запалио на полувремену у свлачионици...

Потражња за Татанком је порасла и на крају је завршио у Бреши која је изборила пласман у Серију Б. Био јој је потребан нападач који гарантује 10 до 15 голова у сзеони. Екипа је била слаба. Млада и неискусна за Серију А. Дочекали су га мршави клинац Пирло, затим близанци Филипини, таленти Бонацоли и Аимо Дијана. Једини озбиљни играчи су били штопер Адани и „десетка“ Кристијано Дони.

И тако је са 30 година Дарио Хубнер дебитовао у Серији А против клуба за који је навијао. Решетао је Дарионе у тада најјачој лиги света, дао 16 голова, али Бреши није било спаса. Завршила је са бодом мање од Вићенце која је била прва изнад црте.

Бреша га је ипак некако задржала знајући да јој без њега нема повратка у Серију А. У две сезоне у Серији Б, Хубнер је постигао по 21 гол и вратио Рондинеле у елиту. Овога пута челници Бреше нису направили исту грешку јер су знали какви су им играчи потребни да преживе у Серији А. Довели су голмана Срничека, Кубија Туркјилмаза и као шлаг на торту 33-годишњег Роберта Бађа за којег су у Интеру проценили да је за старо гвожђе. На клупи је био стари вук Карло Мацоне. Међутим, јесен је била очајна. Бреша је до јануара сакупила девет бодова и само је Бари био лошији од ње. Све је мирисало на још један експресан повратак у другу лигу. У јануару су клуб појачали и Иљи Таре и Андреа Пирло који се вратио као позајмљен играч Интера у којем није било места за њега.

Пирло је био иницијална каписла за експлозију Бреше у другом делу сезоне! Млади плејмејкер, жељан фудбала и минутаже је дириговао, а маторци Бађо и Хубнер решетали. „Татанка“ и „Мали Буда“ су заједно постигли 27 голова, а Бреша је од екипе која је била на дну, на крају дошла до седмог места и пласмана у интертото куп! Делиријум на Ригамонтију када спикер читајући састав дође до бројева 10 и 11 се још памти у Бреши. Цео стадион би загрмео „Бађооо“ и „Хууубнер“.

Била је то и једина сезона тандема Хубнер – Бађо. Дарионе није заиграо у Интертото купу (неће никада ни заиграти у еврокуповима), пошто је прешао у редове новог проволигаша Пјаћенце.

То му је био први озбиљан трансфер у каријери. Ред је био да и он заради неки новац. Трансфер каријере је остварио у 34. години! Пјаћенца га је платила шест милијарди лира (око пет милиона марака), а Хубнер је потписао за милион марака по сезони. Пјаћенца се надала да је Хубнер гарант опстанка са скромном екипом у којој су тек два играча били пристојна фудбалска имена: Еузебио Ди Франческо и Никола Каћа.

Ох, како је Пјаћенца била у праву! Какав је то потез био!

Када су сви мислили да је Хубнер уговором каријере решио да повуче ручну и да је одслужио своје, он је у 34. години направио русвај у пакленој конкуренцији Серије А. Тукао је левом, десном, главом, из пенала... Како је стигао! Није код њега било филозофије. Уосталом, како сам каже - није био школован играч. Чим види гол и отворен шут, циљао је мрежу. Постизао је прелепе лобове, пројектиле са 20 метара, дриблао голмане, али и отпатке са метра и из сумњивих позиција на граници офсајда. Ни њему није јасно којим делом тела је дао гол против Кјева. Био је Инзаги „на куб“. Дарио Хубнер је сезону 2001/02 завршио као први стрелац лиге са 24 постигнута гола. Као и Трезеге. С тим што је Трезеге у Јувентусу јаком као црна земља играо са Недведом и Дел Пјером, док су Хубнеру у Пјаћенци која се углавном бранила ађутанти били Ди Франческо и Каћа.Иза Хубнера су остали Вијери, Дел Пјеро, Шевченко, Креспо, Монтела, Тони, Батистутуа, Инзаги... Уз Игора Протија, постао је једини играч у историји италијанског фудбала који је био најбољи стрелац Серије Ц, Серије Б и Серије А.

Ни та фантастична сезона му није била довољна да дебитује за репрезентацију Италије.
„Није ми жао што нисам играо за неки велики клуб. Жао ми је што нисам заиграо за Италију. Један минут! Само један минут за Азуре и мојој срећи не би било краја. Али, Трап је тако одлучио“, присећао се касније Хубнер.

Јавност Италије је вршила велики притисак на тадашњег селектора Ђованија Трапатонија да на Мундијал у Јужну Кореју и Јапан поведе феноменалне 35-годишњакле Хубнера и Роберта Бађа који се у финишу сезоне брзином светлости за пет месеци опоравио од повреде укрштених лигамената. Међутим, Трапатони је био неумољив. Додуше имао је Инзагија, Дел Пјера, Тотија, Вијерија, Монтелу и Делвекија. Али, на Далеки исток је повео и 35-годишњег ветерана Ди Ливија, а дао је и шансу Кристијану Донију који је прешао три банке. Можда је било места и за Хубнера...

Уместо да игра на Мундијалу, Хубнер је тог лета спаринговао учесницима Мундијала. И то играјући за Милан. Татанка је у мају играо за Милан иако ћете тај податак тешко наћи у званичним документима. Отишао је са Росонерима на турнеју по Америци и играо против Еквадора и Мексика. Нудили су му уговор, али са статусом четвртог шпица. Није хтео да греје клупу јер никада у каријери није био резерва.

Вратио се у Пјаћенцу, одиграо још једну солидну сезону и то је била лабудова песма Бизона. Следи шест месеци у Анкони која је доживела финансијски крах и још шест месци у Перуђи за крај Хубнерове каријере у Серији А. Играо је још мало у Серији Д и још неким нижелигашима. Онако за душу. И завршио каријеру у 44. години у клубу Кавенађо. Са аматерима и међу обичним светом. Баш као што је и почео.

Дарио Хубнер је једна од најлепших прича из времена доминације италијанског фудбала. Доказ да су мали могли са великима чак и када је било много пара. Никада није играо за велики клуб. Није осетио чар играња у еврокуповима. Никада није освојио неки велики трофеј са екипом. Никада није заиграо у репрезентацији Италије. Па опет, сећају га се. Многи су га се плашили и поштовали га. Војевао је битке са Малдинијем, Нестом, Канаваром, Тирамом, Стамом, Занетијем, Самуелом и често излазио као победник. Легендарна „деветка“ која никада није носила дрес са бројем девет. Најбољи италијански нападач који никада није заиграо за Италију.

Ако вас пут некада нанесе кроз провинцију Кремона и градић Крема, распитајте се за кафић „Татанка“. Тамо можете да поједете сендвич „Татанка“ са пршутом, чувеним локалним крем сиром и сосом од печурака. Можете да попијете еспресо и да вам га можда лично направи крупна момчина кошчатог лица, која ту проводи већи део дана и воли да повремено улети у шанк да услужи госте иако је газда. Или ћете га видети да седи, пуши црвени „Марлборо“ и прелистава Газету док у другом делу новине скенира листу стрелаца Серије Б, Серије Ц, Серије Д...

Имаћете привилигију да упознате Дарија Хубнера.