''Штраус'' је ово и више него заслужио!

Ивица Осим, један од најбољих фудбалера и тренера које је Југославија имала, добио је биографију. Из пера песника и књижевника Марка Томаша. "Фудбал (игра) је изнад рата!", говорио је Осим, легендарни "Штраус са Грбавице".

Фудбал 17.05.2015 | 00:00

Легенда југословенског фудбала. "Штраус са Грбавице". "Последњи југословенски председник".

Све то је Ивица Осим. Један од најбољих фудбалера и тренера које је она држава која се звала Југославија - имала.

Коначно се неко досетио да напише и биографију овог човека, фудбалског зналца. А тај неко је Марко Томаш, песник из Љубљане. У издању "Дерете" ова књига је сада и у београдским књижарама, а МОНДО дели два примерка читаоцима.

Успони и падови Ивице Осима у књизи "Ивица Осим - Утакмице живота" нижу се као на филму, од сиромашног дечака из насеља Храсно, који дане проводи између лопте, пруге, математике и скромних друголигашких фудбалских почетака у Жељезничару са сарајевске Грбавице, преко успона клуба и кобне утакмице са сплитским Хајдуком, мучне године суспензије након "Афере Планинић", утакмица у дресу репрезентације, па све до тренерске и селекторске каријере.

Када су Осима у филму "Последњи југословенски фудбалски тим" питали како то да су се сви играчи из разних република борили до задњег за Југославију, Осим је одговорио: "Не, не, не бори се ту нико за Југославију! Борили су се они за игру. Игра је игра! Било је случајева у рату, кад престане, кад је затишје, па су знали на мале играт', раја која се бори између себе. Игра је изнад рата!".

Осим је рођен 6. маја 1941. године у Сарајеву. Потиче из мешовитог брака. Родитељи његове мајке били су Пољак и Чехиња, а очеви родитељи - Словенац и Немица. У сарајевском Жељезничару одиграо је 220 утакмица и дао је 65 голова.

Надимак "Штраус са Грбавице" и каријера

Осим је дебитовао за Жељезничар 1. децембра 1959. године када је имао само 18 година. Бранко Станковић, тадашњи тренер Жељезничара, није му давао много прилике да играч. Чекало се на Осимов "валцер". После смењивања Станковића, за тренера долази Влатко Коњевод, за кога је Осим увек говорио да је имао највећи утицај на њега и његову каријеру. Коњевод је дао играчима слободу. И на терену и ван њега. А они су му враћали.

"То је као у оркестру, гдје, наравно, има и неко ко тиме елегантно диригује", говорио је Осим тада.

Коњевод је Осима у нападу "упарио" са Мишом Смајловићем. Били су гол-машина. Мало је утакмица на којима нису дали бар гол.

Управо горе наведена Осимова изјава била је шлагворт за његов надимак. Спонтано су га измислили навијачи и новинари/коментатори - "Штраус са Грбавице".

"Помало стидљиво, у први тим улази играч кошаркашке висине, префињеног дриблинга и виртуоз којем ће пријатељи фудбала пљескати на свим стадионима где се појави. Био је то Ивица Осим, којег је публика брзо прихватила и заволела. Због раскошног фудбалског умећа, вештих дриблинга који су подсећали на валцер, навијачи су га прозвали Штраусом", писало је тада у једним новинама.

Играо је до 37. године. Завршио је каријеру у Стразбуру. У Грацу

"Афера Планинић"

Жељо је у Осимово време имао страшан, атомски напад. Али, тај клуб и уопште југословенску лигу давне 1963/64. године потресла је афера. Жељезничар је те године МОРАО да одигра намештен меч са сплитским Хајдуком. Касније је то писаном изјавом потврдио голман сарајевског клуба Ранко Планинић. Жељо је у октобру 1965. године избачен из Прве југословенске лиге. Казна је касније смањена - Жељо је остао у лиги, одузето му је шест бодова.

Клубови такозване "Велике четворке" (Црвена звезда, Партизан, Хајдук, Динамо) били су, на неки начин, привилеговани у југословенском фудбалу. НИје било могућности да испадну. А није да нису имали лоших, катастрофалних сезона. Управо таква је била сезона Хајдука, који је био на ивици испадања.

Играчи Жељезничара били су под страшним пртиском. Стално су одсећани да је Јосип Броз Тито "почасни председник Хајдука". Осим се колебао да ли да уопште игра ту утакмицу, а једном приликом је и признао: "Како ћеш играти утакмицу за коју знаш да мораш да изгубиш?".

Ипак, Осим каже и да су играчи Жечјезничара играли утакмицу регуларно... У Хајдуком музеју на стадиону "Пољуд" још се чува транспарент са те утакмице: "СОС! Смајловићу, Осиме - спашавајте!".

Жељезничар је потом кажњен (одузето му шест бодова), а те фудбалере дуго су пратили "репови" да су наводно добили новац. Много већи ударац било је то што су Осим и Смајловић отерани на једногодишњу суспензију.

Партизан...

Ако нисте приметили, мало се загледајте када пролазите Сарајевском улицом, односно њеним почетком. Испод табле са називом улице стоји и фотографија Ивица Осима. Може се претпоставити ко је ту ставио...

Један од одељака ове биографије односи се и на период када су челни људи Партизана - Жарко Зечевић и Ненад Бјековић - врбовали Ивицу Осима да постане тренер београдског клуба.

Освајање Купа Југославије са Партизан 1992. године био је први Осимом велики тренерски трофеј. Значајнији утолико што је Звезда годину дана раније освојила титулу првака Европе.

"Негде у мају 1991. године руководство Партизана почело је да наговара Ивицу Осима да преузме клуб из Хумске. 'Швабо' (други надимак Осима) био је већ пет година селектор југословенске репрезентације. Бјековић и Зечевић су били упорни. Опседали су Осима приликом његових боравака у Београду, а нису презали ни од свакодневног звања у Оисмов сарајевски дом", пише у књизи.

- "'Ајде, само си селектор, ниси дуго радио у клубу. Нама треба јак Партизан, Звезда је првак Европе, треба јој пандан, желимо да идемо на виши ниво!", овим речима су Бјековић и Зечевић наговарали Осима да седне на тренрску клупу Партизана.

- "Нећу, немојте ме зајебават'!", одговарао је Осим.

У књизи се наставља: "Наговарање је трајало пуна два месеца. Једном од тих телефонских позива присуствувао је и Осимов син - Амар. У једном тренутку у дому Осимових настао је циркус. 'Швабо' је рекао: 'Ма, не интересује ме ништа!' и дао је слушалицу супрузи Асими. Уследила је спрдња. Асима је укључила спикерфон. Са друге стране се чуло: 'Купићемо вам кућу! Ајде, бфре, реци му, купићемо теби 'мазду'".

Није баш јасно како су се на крају договорили, али знао се један услов - да му буде омогућено да несметано обавља и функцију селектора репрезентације Југославије.

И врло занимљив податак:

Осим се никада није преселио у Београд! На посао је свакодневно путовао авионом. "Стално сам био у зраку", каже он. Ствар је уређена тако да никад није морао да се бави формалностима - путовао је а да никад није морао да купује карту. Пролазио је кроз аеродромске контроле као кроз врата властитог дневног боравка. Ако би се догодило да у авиону нема места, седео би у пилотској кабини.

Крајем марта 1992. године, Осим је са најмлађим сином Селимиром кренуо пут Београда на јубиларни 90. "вечити дерби". Следећих неколико година Ивица Осим није видео Сарајево...

***Све ове занимљиве податке и још много тога можете пронаћи у књизи "Ивица Осим - Утакмице живота", аутора Марка Томаша, а у издању "Дерете".