Анализа: Јуве - Добар сценарио савршеног филма, још само завршница...

Добар сценарио савршеног филма, недостаје само завршна сцена у којој отписани дижу трофеј! А фудбалери Јувентуса знају како се освајају трофеју... После 12 година поново су у финалу Лиге шампиона. Много тога претурили су преко леђа, али овај пут Јувентус је спреман да иде до самог краја.

Фудбал 15.05.2015 | 23:40

Када је шведски арбитар Јонас Ериксон у 90 и “кусур“ минуту звиждуком означио крај меча на Сантијаго Бернабеу после којег се Јувентус пласирао у финале Лиге шампиона, голман Ђанлуиђу Буфон је урликнуо тако јако да су могли да га чују све до Торина.

У тај урлик стало је много тога што се десило и њему и торинској Старој дами у претходних 12 година, од тренутка када је претходни пут Јувентус дошао до завршне утакмице елитног европског такмичења. Пут који је Јувентус прошао у тих деценију и нешто био био добар сценарио за филм, али крај још није исписан.

Свеједно, како год се заврши овосезонски пут Старе даме у Европи, оно што навијачи Јувентуса са правом и не малом дозом поноса могу да кажу је да су црно-бели остали верни свом стилу фудбала и италијанској традицији колико год се то многима са стране није допало.

Јувентус се дуго тражио у Европи, поготово после пораза од Милана на пенале те мајске вечери на Олд Трафорду. Даље од четвртфинала није могао да добаци, упркос свим звучним именима која су носила црно-бели дрес у том периоду. А било их је баш доста: Златан Ибрахимовић, Давид Трезеге, Алесандро дел Пјеро, Ђанулуиђи Буфон, Павел Недвед, Лилијан Тирам, Фабио Канаваро и многи, многи други...

Тренутак у којем је гигант из Торина дотакао дно десио се 2006. године, када је због афере Калчополи први пут у клупској историји заиграо у Серији Б као део казне због намештања мечева. Сладили су се тада навијачи највећих Јувентусових ривала, пре свега Интера и Роме и заиста, у једном тренутку деловало је као да Старој дами нема спаса.

Али тада се десило нешто што ће навијачи Јувентуса памтити заувек: Буфон, Дел Пјеро, Недвед, Каморанези и Трезеге су донели одлуку да остану уз клуб у најтежим тренуцима и уписали се у историју... За разлику од Ибрахимовића, Вијере, Емерсона и још неких чије име се и данас са презиром изговара у Торину.

Иако понижена због одузимања две титуле за зеленим столом, Стара дама је преживела Серију Б и после годину дана експресно се вратила у најбољу италијанску лигу, али проћи ће још пет година док се трофеј не врати у Торино.

А у тих пет година стали су и разноразни експерименти са тренерима, продефиловали су Дидије Дешам, Клаудио Ранијери, Ћиро Ферара, Алберто Закерони и Луиђи дел Нери, а коначно, Управа је 2011. године погодила са Антониом Контеом.

У периоду пре Контеа великан какав је Јувентус дозвољавао себи такве киксеве да не победи пољски Лех или аустријски Салцбург, а о много јачим ривалима да и не говоримо.

Ресетовање Старе даме и повратак коренима на неки начин почело је у лето 2011. године када је Јувентус коначно отворио свој нови стадион, после деценија “подстанарског“ статуса на Деле Алпију и Олимпијском стадиону.

Доласком Контеа на клупу и пре свега фудбалског Моцарта Андрее Пирла и Артура Видала, староседеоци попут Буфона и Кјелинија могли су коначно да почну да размишљају о бољим данима враћању Јувентуса на италијански фудбалски пиједестал. И то су временом, за три године под Контеовим вођством постигли. У Италији нико није био раван Јувентусу, ређале су се победе и рекорд, али је недостајало оно “нешто“ у Европи.

Чак ни талентовани стручњак какав Конте несумњиво јесте, није успео да пронађе магичну формулу за успех у Европи, а у јесен 2013. године десило му се и то да је испао већ у групној фази такмичења у Лиги шампиона, а полуфинале Лиге Европе била је слаба утеха.

Када је у лето прошле године напрасно отишао из клуба, а управа одлучила да доведе Масимилијана Алегрија, мало је рећи да су навијачи били незадовољни.
“Првог дана Алегријевог доласка, навијачи су пљували и шутирали наш аутомобил у тренинг кампу и гађали га јајима“, присетио се први оперативац клуба Бепе Марота тешких тренутака у летњој паузи.

Колико су се само преварили навијачи Јувентуса, када се погледа из садашње перспективе. Алегри је у одређеној мери модификовао игру Старе даме, али је она остала јака у одбрани и ослања се и даље на Пирлова додавања, Видалова и Погбина убацивања из другог плана, снагу и брзину сјајног Аргентинца Карлоса Тевеза.

Комбинација свих ових фактора вратила је Јувентус на стари пут славе, донела му важну победу у првом мечу полуфинала против Реала и сачувала му наду чак и када је у реваншу губио на Бернабеу са 1:0, а одбрана се повијала пред нападима Роналда, Бејла и компаније.

Као и у најбољим данима Јуве се бранио и чекао свој тренутак. И дочекао га је, а да ироније буде већа, Реалу је пресудило његовог дете Алваро Мората. Млади Шпанац је, као некада Ђанлука Вијали или Фабрицио Раванели, пронашао пукотину у противничкој одбрани и послао лопту у мрежу.

Управо после тог гола Јуве је показао како добро уме да се брани и још једном потврдио да су Италијани мајстори за овакве утакмице. Зато ће 6. јуна и играти у финалу против Барселоне у Берлину.

Истом оном Берлину, где је Буфон пре девет година, као голман репрезентације Италије подигао пехар намењен светском прваку пре него што је Јувентус избачен у нижи ранг. Круг се, изгледа, затворио. Јувентус ће, иако аутсајдер, у немачкој престоници имати шансу да се домогне треће европске круне, а прве после 1996. године.

Пред Алегријем ће бити још један тежак задатак, пошто се нико толико пута није опекао у финалу као торинска Стара дама. Чак пет пута је Јувентус био поражена страна у финалима најбољег европског клупског такмичења.
“Показали смо да смо уједињени око заједничког циља, немојте да заборавите да већ неколико година играмо заједно. Оно што је Јувентусов највећи квалитет је јак тимски дух“, објаснио је Артуро Видал у тренуцима славља у Мадриду.

И то је оно што суштински осликава данашњи, Алегријев Јувентус. Тимским духом, вером у себе и са огромном жељом да врати италијански клупски фудбал у европски врх, Јувентус је дошао до предворја раја.

Ту се сигурно неће зауставити, јер му то не дозвољавају ни традиција, ни углед. А навијачи Јувентуса су још на почетку сезоне послали јасну поруку, верујући безгранично и безусловно у коначан исход.

“Фино алле фине. Нои андиамо а Берлино“.