Анализа: Грофе, НЕ долази у Звезду, ако Бога знаш!

Рано је, Грофе, за Звезду и тебе, колико год ти њен сиренски зов, којем многи нису могли да одоле и који су се зато, ни криви ни дужни, слупали о њене опасне хриди (баш као велики Роберт Просинечки), ударао чежњу.

Фудбал 16.05.2015 | 00:00

Гроф је у Звезду стигао прекасно. Причаће, много година касније, са сетом у гласу, како је првих месеци 1991. могао да постане члан будућег европског првака. Пред крај прелазног рока, Илија Најдоски се повредио, па су Џаја и Цвеле готово у паници тражили новог дефанзивца, који би изашао на мегдан „мачки у џаку“ у обличју Динама из Дрездена.

Миодраг Божовић, члан можда и понајбоље генерације Будућности из Титограда (с Брновићем, Лековићем, Антом Дробњаком, браћом Мијовић, Нишом Савељићем...), скоро два метра високи, али ипак елегантни, префињени бек – био је логичан избор. Ех, челници Будућности видели су добру прилику да зараде, Звезда није желела да троши преко потребну енергију за ценкање и Гроф је још читаву сезону остао Под Горицом, гледајући „своју“ Звезду како иде до самог краја, знајући, док су колоне аутобуса с навијачима пролазиле магистралом према Бару и трајекту, да је пропустио шансу живота.

Већ догодине, почеће оно страшно време због кога ће титула првака Европе и света изгледати еонима далеко, и никоме није било до фудбала, јер шта ће ти адреналин с трибина ако ти је цео живот јурњава за кило хлеба, литар млека или десет марака... Није ли то довољан спид?

Тада ће, када почиње и доминација Партизана деведесетих, Миодраг Божовић најзад обући дрес Црвене звезде. Прекасно да би постао велики играч, говориће касније, мада је пре том исходу кумовала чак и за то време апсурдна и нерезонска одлука да из Београда запали право за Џакарту, у Индонезију, у клуб којем вероватно ни данас не зна име, где ће свој таленат удавити у ноћним изласцима и с друговима малиганима...

Навијачи га, ипак, нису заборавили – чак и ако нису имали појма одакле тај чудни надимак Гроф, иако му је савршено пристајао поготово касније, када је попут оног зубатог типа из Трансилваније почео да носи искључиво дугачке црне мантиле и капуте – а ни он није заборавио Делије.

Како би и могао? Три дана пред 96. дерби, одигран 30. априла 1994, Миодрагу Божовићу преминуо је отац. Разумели би сви да није смогао снаге да изађе на терен, али Црногорац је схватио да једино фудбал има снагу да буде хећим душе.

Био је то умногоме чудан дерби, у оном пекулијарном систему с поделом лиге на Прву А, Прву Б и тако даље, одигран када је Партизан већ практично обезбедио дуплу круну, а Звезда хтела да им поквари журку, са чак пет голова у првом полувремену и ниједним у наставку, са поготком Риста Видаковића у првом минуту, после првог корнера.

Играо се дерби на Васкрс, баш као и онај први, „запад” и „исток” нису били пуни, али „север” прилично јесте, и данашњим назовиверницима с трибина, који сматрају да није у хришћанском духу јурити лопту или навијати на велики празник, који мисле да су свет, Звезда и навијање почели од њих, а не разумеју ни веру ни фудбал, треба показивати снимке овог дербија уместо препирки с њима, јер ту здравог разума има тек у траговима...

Звезда је брзо после Видаковићевог гола повела и са 2:0, из пенала, но Гроф је имао тежак задатак да заустави Сава Милошевића, играча који је тада изгледао као да може да да гол и доњим делом леђа ако пожели. И негде у 20. минуту, Гудељ је прошао по левој страни, заврнуо савршену параболу, а Божовић је заборавио на свог играча, оставивши га потпуно самог, за лагану егзекуцију.

Навијачи Звездини – и то је још један доказ њихове тадашње величине, о којој добар део савремених клинаца може само да машта – знали су да морају да стану уз свог играча, да му дају снагу да преброди породичну трагедију, и уместо звиждука и псовки који би због кикса с те исте трибине вероватно уследили данас, дугокоси Божовић је од тог тренутка, па све до краја утакмице, добијао овације кад год би се приближио лопти.

На љубав рођену у младалачким данима ударен је вечити печат...

Можда и због тог дана, откако је прекинуо баксузну фудбалску каријеру и прешао у тренере, не прође ни неколико месеци, а да се Црвена звезда и Миодраг Божовић не доведу у везу, као двоје који се упознају у основној школи и цео живот проведу кокетирајући, намигујући једно другом у пролазу, а да се ниједном не усуде да схвате да су једно за друго.

Тако је чак и кад се коцкице не сложе, а камоли кад се, као овог маја, поклопе две „случајности“: у свега неколико дана, позиција Ненада Лалатовића на месту шефа стручног штаба клуба са стадиона Рајко Митић постала је неиздржива, а Миодраг Божовић поднео је оставку у Локомотиви из Москве.

Искрен, као и увек, и несвикнут на поразе, на подметања, на лошу атмосферу у малом великом клубу из највећег словенског града, Гроф је рекао „доста“ и сада је поново слободан, што је наново отворило пун џак спекулација о његовом коначном повратку извише Аутокоманде.

Но ако је први пут у Звезду стигао прекасно, зар не би овај потенцијални други долазак Грофов ипак био – прерано?

Ненад Лалатовић просуо је емоције по новинарима пре неколико дана, спустио гард и ушао у отворени клинч с Управом – а њима су, изгледа, толико омилила саопштења да су заборавили да се у великом клубу ствари решавају људски, очи у очи и унутар фамилије, а не преко медија – али уз сву његову неупитну љубав према Звезди, уз тренерски таленат који је промолио главу макар неколико пута у протеклих скоро годину дана, па и уз џентлменске потезе којима је показао да сазрева, стиче се горак утисак једне накнадне искрености и накнадне памети.

А те су, знамо, најмање фер и најмање добре од свих.

Лалатовићева Звезда, уз све разумевање ситуације у којој се нашао, уз сву причу о дуговима, подмлађивању састава и гурању талентованих јуноша у ватру, није ни изгледала као да је кадра да одбрани титулу, а од његовог ћутања и климања главом зарад мира у кући (не пред медијима, понављам, него пред одговорним лицима) горе су једино партије које смо виђали скоро читавог пролећа, често болно неборбене; а од опет, Пазара и Чукаричке падине гора су му била једино оправдања за поразе...

Но шта би, вратимо се Божовићу, стручњак његовог калибра, реномеа и – што је у овом Звездином тренутку најважније – његовог непоколебљивог става, могао да тражи у оваквој Црвеној звезди? Можете ли да замислите тог озбиљног човека, ма колико волео Звезду, како пристаје да му доводе играче са Јутјуба, странце сумњивих фудбалских и моралних квалитета, менаџерску децу која „морају“ да играју?

Шта ће, уосталом, један гроф међу баронима, међу овдашњим минхаузенима који своје све прозрачније лажи крију иза саопштења, магловитих прича о лиценцама, и – то им је омиљено – иза навијача, којима се додворавају где год стигну, на најљигавије и најбедније могуће начине; уместо да само раде свој посао најбоље и најпоштеније што могу, па би респект са трибина свакако стигао...

Рано је, Грофе, за Звезду и тебе, колико год ти њен сиренски зов, којем многи нису могли да одоле и који су се зато, ни криви ни дужни, слупали о њене опасне хриди (баш као велики Роберт Просинечки), ударао чежњу.

Сети се, уосталом, кад смо већ код племства – оног правог, побогу, не мислимо на „витеза“ из Сопота! – сети се како смо отерали оног Принца с Неретве, и шта нам се све десило после тога...