Analiza: Grofe, NE dolazi u Zvezdu, ako Boga znaš!

Rano je, Grofe, za Zvezdu i tebe, koliko god ti njen sirenski zov, kojem mnogi nisu mogli da odole i koji su se zato, ni krivi ni dužni, slupali o njene opasne hridi (baš kao veliki Robert Prosinečki), udarao čežnju.

Grof je u Zvezdu stigao prekasno. Pričaće, mnogo godina kasnije, sa setom u glasu, kako je prvih meseci 1991. mogao da postane član budućeg evropskog prvaka. Pred kraj prelaznog roka, Ilija Najdoski se povredio, pa su Džaja i Cvele gotovo u panici tražili novog defanzivca, koji bi izašao na megdan „mački u džaku“ u obličju Dinama iz Drezdena.

Miodrag Božović, član možda i ponajbolje generacije Budućnosti iz Titograda (s Brnovićem, Lekovićem, Antom Drobnjakom, braćom Mijović, Nišom Saveljićem...), skoro dva metra visoki, ali ipak elegantni, prefinjeni bek – bio je logičan izbor. Eh, čelnici Budućnosti videli su dobru priliku da zarade, Zvezda nije želela da troši preko potrebnu energiju za cenkanje i Grof je još čitavu sezonu ostao Pod Goricom, gledajući „svoju“ Zvezdu kako ide do samog kraja, znajući, dok su kolone autobusa s navijačima prolazile magistralom prema Baru i trajektu, da je propustio šansu života.

Već dogodine, počeće ono strašno vreme zbog koga će titula prvaka Evrope i sveta izgledati eonima daleko, i nikome nije bilo do fudbala, jer šta će ti adrenalin s tribina ako ti je ceo život jurnjava za kilo hleba, litar mleka ili deset maraka... Nije li to dovoljan spid?

Tada će, kada počinje i dominacija Partizana devedesetih, Miodrag Božović najzad obući dres Crvene zvezde. Prekasno da bi postao veliki igrač, govoriće kasnije, mada je pre tom ishodu kumovala čak i za to vreme apsurdna i nerezonska odluka da iz Beograda zapali pravo za Džakartu, u Indoneziju, u klub kojem verovatno ni danas ne zna ime, gde će svoj talenat udaviti u noćnim izlascima i s drugovima maliganima...

Navijači ga, ipak, nisu zaboravili – čak i ako nisu imali pojma odakle taj čudni nadimak Grof, iako mu je savršeno pristajao pogotovo kasnije, kada je poput onog zubatog tipa iz Transilvanije počeo da nosi isključivo dugačke crne mantile i kapute – a ni on nije zaboravio Delije.

Kako bi i mogao? Tri dana pred 96. derbi, odigran 30. aprila 1994, Miodragu Božoviću preminuo je otac. Razumeli bi svi da nije smogao snage da izađe na teren, ali Crnogorac je shvatio da jedino fudbal ima snagu da bude hećim duše.

Bio je to umnogome čudan derbi, u onom pekulijarnom sistemu s podelom lige na Prvu A, Prvu B i tako dalje, odigran kada je Partizan već praktično obezbedio duplu krunu, a Zvezda htela da im pokvari žurku, sa čak pet golova u prvom poluvremenu i nijednim u nastavku, sa pogotkom Rista Vidakovića u prvom minutu, posle prvog kornera.

Igrao se derbi na Vaskrs, baš kao i onaj prvi, „zapad” i „istok” nisu bili puni, ali „sever” prilično jeste, i današnjim nazovivernicima s tribina, koji smatraju da nije u hrišćanskom duhu juriti loptu ili navijati na veliki praznik, koji misle da su svet, Zvezda i navijanje počeli od njih, a ne razumeju ni veru ni fudbal, treba pokazivati snimke ovog derbija umesto prepirki s njima, jer tu zdravog razuma ima tek u tragovima...

Zvezda je brzo posle Vidakovićevog gola povela i sa 2:0, iz penala, no Grof je imao težak zadatak da zaustavi Sava Miloševića, igrača koji je tada izgledao kao da može da da gol i donjim delom leđa ako poželi. I negde u 20. minutu, Gudelj je prošao po levoj strani, zavrnuo savršenu parabolu, a Božović je zaboravio na svog igrača, ostavivši ga potpuno samog, za laganu egzekuciju.

Navijači Zvezdini – i to je još jedan dokaz njihove tadašnje veličine, o kojoj dobar deo savremenih klinaca može samo da mašta – znali su da moraju da stanu uz svog igrača, da mu daju snagu da prebrodi porodičnu tragediju, i umesto zvižduka i psovki koji bi zbog kiksa s te iste tribine verovatno usledili danas, dugokosi Božović je od tog trenutka, pa sve do kraja utakmice, dobijao ovacije kad god bi se približio lopti.

Na ljubav rođenu u mladalačkim danima udaren je večiti pečat...

Možda i zbog tog dana, otkako je prekinuo baksuznu fudbalsku karijeru i prešao u trenere, ne prođe ni nekoliko meseci, a da se Crvena zvezda i Miodrag Božović ne dovedu u vezu, kao dvoje koji se upoznaju u osnovnoj školi i ceo život provedu koketirajući, namigujući jedno drugom u prolazu, a da se nijednom ne usude da shvate da su jedno za drugo.

Tako je čak i kad se kockice ne slože, a kamoli kad se, kao ovog maja, poklope dve „slučajnosti“: u svega nekoliko dana, pozicija Nenada Lalatovića na mestu šefa stručnog štaba kluba sa stadiona Rajko Mitić postala je neizdrživa, a Miodrag Božović podneo je ostavku u Lokomotivi iz Moskve.

Iskren, kao i uvek, i nesviknut na poraze, na podmetanja, na lošu atmosferu u malom velikom klubu iz najvećeg slovenskog grada, Grof je rekao „dosta“ i sada je ponovo slobodan, što je nanovo otvorilo pun džak spekulacija o njegovom konačnom povratku izviše Autokomande.

No ako je prvi put u Zvezdu stigao prekasno, zar ne bi ovaj potencijalni drugi dolazak Grofov ipak bio – prerano?

Nenad Lalatović prosuo je emocije po novinarima pre nekoliko dana, spustio gard i ušao u otvoreni klinč s Upravom – a njima su, izgleda, toliko omilila saopštenja da su zaboravili da se u velikom klubu stvari rešavaju ljudski, oči u oči i unutar familije, a ne preko medija – ali uz svu njegovu neupitnu ljubav prema Zvezdi, uz trenerski talenat koji je promolio glavu makar nekoliko puta u proteklih skoro godinu dana, pa i uz džentlmenske poteze kojima je pokazao da sazreva, stiče se gorak utisak jedne naknadne iskrenosti i naknadne pameti.

A te su, znamo, najmanje fer i najmanje dobre od svih.

Lalatovićeva Zvezda, uz sve razumevanje situacije u kojoj se našao, uz svu priču o dugovima, podmlađivanju sastava i guranju talentovanih junoša u vatru, nije ni izgledala kao da je kadra da odbrani titulu, a od njegovog ćutanja i klimanja glavom zarad mira u kući (ne pred medijima, ponavljam, nego pred odgovornim licima) gore su jedino partije koje smo viđali skoro čitavog proleća, često bolno neborbene; a od opet, Pazara i Čukaričke padine gora su mu bila jedino opravdanja za poraze...

No šta bi, vratimo se Božoviću, stručnjak njegovog kalibra, renomea i – što je u ovom Zvezdinom trenutku najvažnije – njegovog nepokolebljivog stava, mogao da traži u ovakvoj Crvenoj zvezdi? Možete li da zamislite tog ozbiljnog čoveka, ma koliko voleo Zvezdu, kako pristaje da mu dovode igrače sa Jutjuba, strance sumnjivih fudbalskih i moralnih kvaliteta, menadžersku decu koja „moraju“ da igraju?

Šta će, uostalom, jedan grof među baronima, među ovdašnjim minhauzenima koji svoje sve prozračnije laži kriju iza saopštenja, maglovitih priča o licencama, i – to im je omiljeno – iza navijača, kojima se dodvoravaju gde god stignu, na najljigavije i najbednije moguće načine; umesto da samo rade svoj posao najbolje i najpoštenije što mogu, pa bi respekt sa tribina svakako stigao...

Rano je, Grofe, za Zvezdu i tebe, koliko god ti njen sirenski zov, kojem mnogi nisu mogli da odole i koji su se zato, ni krivi ni dužni, slupali o njene opasne hridi (baš kao veliki Robert Prosinečki), udarao čežnju.

Seti se, uostalom, kad smo već kod plemstva – onog pravog, pobogu, ne mislimo na „viteza“ iz Sopota! – seti se kako smo oterali onog Princa s Neretve, i šta nam se sve desilo posle toga...