Представљамо још једног Видала - Јувеовог ''12. играча''

Он је савршени „два у један“, и често изгледа као напредни производ најбољих светских научника, осмишљен на МИТ-у и конструисан у Јапану! 

Фудбал 09.05.2015 | 10:00

Очекивали смо затворену шаховску партију по диктату Карла Анчелотија, у којој би, после исцрпљујуће битке пешадије и коњице, један немилосрдни лауфер по имену Кристијано Роналдо прошао дијагонално и направио пометњу у одбрани домаћина, а добили смо утакмицу налик на премијерлигашке дуеле Тотенхема и Свонсија – трчи тамо, трчи овамо, отвори контру, распали центаршут, гурај напред, можда без много лепоте, иако са повременим блеском неког мајстора, али утакмицу чак и превише гледљиву за прво полуфинале Лиге шампиона.

Лако је потценити противника када изађе на мегдан Реалу – учинили су то у полувремену и српски „стручни консултанти“, предвидевши, потпуно погрешно, да ће Мадриђани сломити Торинезе у наставку - али никоме ко се макар мало разабира у фудбалску историју победа Јувентуса није изненађење.

Напротив. Када се домогне нокаут-фазе, највећи италијански клуб – волели га или не – на терен не изводи само Пирла, Тевеза, Лихтштајнера или, замислите, Стурара; не, онда тај црно-бели дрес постаје натопљен знојем свих мајстора који су га носили и у њему дизали трофеје, од Зофа, Сиворија и Платинија, па Ширее и Бађа, преко Давидса и Зидана, до Дел Пјера и Трезегеа.

А таквом се саставу, признаћете, није лако супротставити, чак и кад имате све паре, сав углед и сав тактички ноу-хау Карла Анчелотија, најбољег стратега ове игре.

Очи су у уторак увече на необично бучној Јувентус Арени, наравно, биле упрте у Моцарта у црно-белом, и његовог најбољег пајтоса што није Салијери, већ окретна гуја, Индијанац с ожиљком на лицу и нуклеарним арсеналом скривеним у копачкама – и Пирло и Тевез можда играју своје последње велике европске утакмице, макар у Јувентусу, јер им је тако ћеиф, јер им је тако дошло, приде Аргентинац никада није играо овако, никада са оволиком жељом, никада с толико посвећености. С друге стране је био Роналдо, напаљен као тетреб кад год стигне на највећу сцену, погледом смо тражили и Гарета Бејла, али као духа бледог Велшанина није видела ни камера, а камоли Кјелини...

Но ко је умео да гледа, знао је да ће ону праву битку – прво против себе, а онда и ривала - у ствари водити (и напослетку добити) онај Чилеанац, од чије игре Јувентусова зависи скоро као и од расположења најимпозантније браде у модерном фудбалу.

Океј, Бјанконери су довољно велики тим да против фјорентина, сампдорија и других удинезеа који им у Серији А долазе као пред стрељачки вод могу да буду доминантни и без њега, али у овако великим утакмицама, посебно када нема Пола Погбе, преторијанац је насушан, потребнији више него судија који неће падати на Роналдове форе и ироничне осмехе и аплаузе...

Артуро Видал, тетовирани ратник са имиџом застрашујућег члана неког нарко-картела, којег шаљу да обави најпрљавије послове, момак одрастао у најсиромашнијим деловима Сантјага, дечак који је ону реченицу „нема ни за хлеб“ живео – ето, макар Тевез и он имају добру тему за разговор – док је учио да игра фудбал на улицама главног града Чилеа у које још није стигао ни асфалт, а камоли канализација (Артуро ће касније причати да му је то пикање фуце по макадаму, камењу и прашини много помогло, јер никада не би толико усавршио контролу лопте да је од почетка за подлогу имао мекани тепих с енглеском травом), имао је штошта да докаже.

Неколико сезона унатраг најстандарднији Јувентусов штих, у уторак увече борио се прво против себе, прво за спас године у којој нимало не личи на оног момка од пре два, три пролећа.

А што је тај играо! Мало је фудбалера са таквим предиспозицијама као Артуро Видал, и још мање оних који су те предиспозиције умели да ставе у пун погон.

Једнако способан да утерује страх у кости одбрамбеним играчима и да диригује нападима свог тима; деструктиван и креативан како је то умео да буде можда само Едгар Давидс или, на врхунцу каријере, Рој Кин – мада неупоредиво даровитији од Ирца и за три копља спектакуларнији од Холанђанина – Видал је заиста, није фраза, и једанаести и дванаести човек своје екипе на терену.

Он је савршени „два у један“, и често изгледа као напредни производ најбољих светских научника, осмишљен на МИТ-у и конструисан у Јапану, као да је стигао са неке компјутерске игре, као оружје из филмова смештених у будућност која су и топ, и тенк, и булдожер, и беспилотна летелица и носач авиона.

Фудбалски Трансформерс, отприлике, у сталној борби са судијама и њиховим размаханим картонима, често јединим начином да га се заустави...

Неуморан као пит-бул у терању, већ у следећој секунди из њега ће се јавити насмејани, за плес расположени Јужноамериканац и одиграти савршен пас, и шутнути из трка право у рашље; може све што може и Гатузо, а може све што може и Лука Модрић; и премало се, нажалост, у свету модерног фудбала који је одувек био опчињен „тандемима“, говори о савршенству пара Пирло-Видал, о томе како један другог надопуњују, уметник и његов најбољи шегрт, онај што често боље од мајстора зна коју глину треба где употребити, а када ударити длетом на право место. Па још када им се прикључио стасали Погба, овај трилинг могао је да изађе на црту сваком на целом свету.

Тако је било све до прошлог лета. А онда је Артуро постао тек сенка играча који је био.

Постоји онај амерички израз „сопхоморе слумп“, који означава драстични пад у форми неког ко је премијерну сезону одиграо као у трансу; у уметности се то назива синдромом или проклетством „другог албума“ или „трећег филма“ - лако је импресионирати једном, треба то радити у континуитету...

Видал је постао невољни манекен оног само фудбалу знаног обољења: он болује од пете сезоне, можда и најопасније за једног професионалца. Већ си се одавно навикао на град и на тим, наосвајао си се трофеја и надобијао симпатија са трибина, и дошло је до благог засићења.

Такви и слични разлози наводили су се упорно на Апенинима у објашњењу Видалове лоше форме, али било је ту много више од „пете сезоне“, па и више од повреде коју је вукао кроз читаво Светско првенство или одласка Антонија Контеа, с којим се Чилеанац сјајно разумео, и идеја новог алленатореа Алегрија.

Да ли је за све крив Мундијал? Перјаник најбоље генерације у историји чилеанског фудбала – она која се преко Шекуларца и Скоблара домогла трећег места на планети 1962. учинила је то на домаћем терену и у чуднијем систему такмичења – маштао је да ће плима „црвеног таласа“ добацити до саме завршнице Светског првенства у Бразилу; та фантазија остала је попут печата на оној пречки коју је непогрешиво оверио Маурисио Пиниља у Бело Хоризонтеу, Видал ће пред крај регуларног дела дуела против домаћина изаћи због исцрпљености и неће бити ту да шутне пенал, мада би и с њим Чилеанци вероватно испали, било је то, на очај свих „неутралаца“, негде записано...

Или су милиони – углавном фунти – који су се везивали за његово име у летошњем прелазном року, када је био мета број један Луја ван Гала у Јунајтеду, успели да му поремете тежиште, па је и сам, јесенас, када је умео чак и да промаши једанаестерце, када није успевао да одигра ни кратак пас, а камоли онај свој „лелујави“ с краја на крај игралишта, помислио да је било боље да је отишао из Торина?

Све то могло би да постане неважно. Све то пада у сенку двомеча чији је први чин припао Јувеу и Видалу.

Било да остане у Јувентусу или да оде, Артуро Видал зна да ће му, и после свих голова и асистенција, наредна утакмица – или наредне две, ако у Мадриду буде све ишло како треба за Талијане – одредити место у историји клуба из Торина. А та се историја почесто преклапала са најлепшим поглављима повести светског фудбала.

Одиграј лоше на Бернабеу, Артуро, и сви ће причати о тој проклетој петој сезони, о паду форме из којег не можеш да се уздигнеш, о томе да си већ бивши и потрошен.

Заустави атаке Реала, намести гол или га дај, и онда ће бол Бело Хоризонтеа и ступор читаве сезоне 2014. на 2015. нестати као да их је однео твој клизећи старт.

А ако се то догоди, онда ће врло лако онај дрес, у који је уткано умеће и Платинија и Сиворија и Давидса и Зофа и Зидана и Ширее и Бађа, у Берлину добити још једну арому, још један слој за вечност.

Замирисаће то црно-бело најзад и на уске уличице и убоге страћаре Сантјага, на кочоперног тринаестогодишњака који празног стомака јури за лоптом, на момка који 28. јуна 2014. у сузама гледа како Чиле испада од горега, на јединог играча који у једнаком односу улива страх и измамљује осмех на лице навијача.