Predstavljamo još jednog Vidala - Juveovog ''12. igrača''

On je savršeni „dva u jedan“, i često izgleda kao napredni proizvod najboljih svetskih naučnika, osmišljen na MIT-u i konstruisan u Japanu! 

Fudbal 09.05.2015 | 10:00

Očekivali smo zatvorenu šahovsku partiju po diktatu Karla Ančelotija, u kojoj bi, posle iscrpljujuće bitke pešadije i konjice, jedan nemilosrdni laufer po imenu Kristijano Ronaldo prošao dijagonalno i napravio pometnju u odbrani domaćina, a dobili smo utakmicu nalik na premijerligaške duele Totenhema i Svonsija – trči tamo, trči ovamo, otvori kontru, raspali centaršut, guraj napred, možda bez mnogo lepote, iako sa povremenim bleskom nekog majstora, ali utakmicu čak i previše gledljivu za prvo polufinale Lige šampiona.

Lako je potceniti protivnika kada izađe na megdan Realu – učinili su to u poluvremenu i srpski „stručni konsultanti“, predvidevši, potpuno pogrešno, da će Madriđani slomiti Torineze u nastavku - ali nikome ko se makar malo razabira u fudbalsku istoriju pobeda Juventusa nije iznenađenje.

Naprotiv. Kada se domogne nokaut-faze, najveći italijanski klub – voleli ga ili ne – na teren ne izvodi samo Pirla, Teveza, Lihtštajnera ili, zamislite, Sturara; ne, onda taj crno-beli dres postaje natopljen znojem svih majstora koji su ga nosili i u njemu dizali trofeje, od Zofa, Sivorija i Platinija, pa Širee i Bađa, preko Davidsa i Zidana, do Del Pjera i Trezegea.

A takvom se sastavu, priznaćete, nije lako suprotstaviti, čak i kad imate sve pare, sav ugled i sav taktički nou-hau Karla Ančelotija, najboljeg stratega ove igre.

Oči su u utorak uveče na neobično bučnoj Juventus Areni, naravno, bile uprte u Mocarta u crno-belom, i njegovog najboljeg pajtosa što nije Salijeri, već okretna guja, Indijanac s ožiljkom na licu i nuklearnim arsenalom skrivenim u kopačkama – i Pirlo i Tevez možda igraju svoje poslednje velike evropske utakmice, makar u Juventusu, jer im je tako ćeif, jer im je tako došlo, pride Argentinac nikada nije igrao ovako, nikada sa ovolikom željom, nikada s toliko posvećenosti. S druge strane je bio Ronaldo, napaljen kao tetreb kad god stigne na najveću scenu, pogledom smo tražili i Gareta Bejla, ali kao duha bledog Velšanina nije videla ni kamera, a kamoli Kjelini...

No ko je umeo da gleda, znao je da će onu pravu bitku – prvo protiv sebe, a onda i rivala - u stvari voditi (i naposletku dobiti) onaj Čileanac, od čije igre Juventusova zavisi skoro kao i od raspoloženja najimpozantnije brade u modernom fudbalu.

Okej, Bjankoneri su dovoljno veliki tim da protiv fjorentina, sampdorija i drugih udinezea koji im u Seriji A dolaze kao pred streljački vod mogu da budu dominantni i bez njega, ali u ovako velikim utakmicama, posebno kada nema Pola Pogbe, pretorijanac je nasušan, potrebniji više nego sudija koji neće padati na Ronaldove fore i ironične osmehe i aplauze...

Arturo Vidal, tetovirani ratnik sa imidžom zastrašujućeg člana nekog narko-kartela, kojeg šalju da obavi najprljavije poslove, momak odrastao u najsiromašnijim delovima Santjaga, dečak koji je onu rečenicu „nema ni za hleb“ živeo – eto, makar Tevez i on imaju dobru temu za razgovor – dok je učio da igra fudbal na ulicama glavnog grada Čilea u koje još nije stigao ni asfalt, a kamoli kanalizacija (Arturo će kasnije pričati da mu je to pikanje fuce po makadamu, kamenju i prašini mnogo pomoglo, jer nikada ne bi toliko usavršio kontrolu lopte da je od početka za podlogu imao mekani tepih s engleskom travom), imao je štošta da dokaže.

Nekoliko sezona unatrag najstandardniji Juventusov štih, u utorak uveče borio se prvo protiv sebe, prvo za spas godine u kojoj nimalo ne liči na onog momka od pre dva, tri proleća.

A što je taj igrao! Malo je fudbalera sa takvim predispozicijama kao Arturo Vidal, i još manje onih koji su te predispozicije umeli da stave u pun pogon.

Jednako sposoban da uteruje strah u kosti odbrambenim igračima i da diriguje napadima svog tima; destruktivan i kreativan kako je to umeo da bude možda samo Edgar Davids ili, na vrhuncu karijere, Roj Kin – mada neuporedivo darovitiji od Irca i za tri koplja spektakularniji od Holanđanina – Vidal je zaista, nije fraza, i jedanaesti i dvanaesti čovek svoje ekipe na terenu.

On je savršeni „dva u jedan“, i često izgleda kao napredni proizvod najboljih svetskih naučnika, osmišljen na MIT-u i konstruisan u Japanu, kao da je stigao sa neke kompjuterske igre, kao oružje iz filmova smeštenih u budućnost koja su i top, i tenk, i buldožer, i bespilotna letelica i nosač aviona.

Fudbalski Transformers, otprilike, u stalnoj borbi sa sudijama i njihovim razmahanim kartonima, često jedinim načinom da ga se zaustavi...

Neumoran kao pit-bul u teranju, već u sledećoj sekundi iz njega će se javiti nasmejani, za ples raspoloženi Južnoamerikanac i odigrati savršen pas, i šutnuti iz trka pravo u rašlje; može sve što može i Gatuzo, a može sve što može i Luka Modrić; i premalo se, nažalost, u svetu modernog fudbala koji je oduvek bio opčinjen „tandemima“, govori o savršenstvu para Pirlo-Vidal, o tome kako jedan drugog nadopunjuju, umetnik i njegov najbolji šegrt, onaj što često bolje od majstora zna koju glinu treba gde upotrebiti, a kada udariti dletom na pravo mesto. Pa još kada im se priključio stasali Pogba, ovaj triling mogao je da izađe na crtu svakom na celom svetu.

Tako je bilo sve do prošlog leta. A onda je Arturo postao tek senka igrača koji je bio.

Postoji onaj američki izraz „sophomore slump“, koji označava drastični pad u formi nekog ko je premijernu sezonu odigrao kao u transu; u umetnosti se to naziva sindromom ili prokletstvom „drugog albuma“ ili „trećeg filma“ - lako je impresionirati jednom, treba to raditi u kontinuitetu...

Vidal je postao nevoljni maneken onog samo fudbalu znanog oboljenja: on boluje od pete sezone, možda i najopasnije za jednog profesionalca. Već si se odavno navikao na grad i na tim, naosvajao si se trofeja i nadobijao simpatija sa tribina, i došlo je do blagog zasićenja.

Takvi i slični razlozi navodili su se uporno na Apeninima u objašnjenju Vidalove loše forme, ali bilo je tu mnogo više od „pete sezone“, pa i više od povrede koju je vukao kroz čitavo Svetsko prvenstvo ili odlaska Antonija Kontea, s kojim se Čileanac sjajno razumeo, i ideja novog allenatorea Alegrija.

Da li je za sve kriv Mundijal? Perjanik najbolje generacije u istoriji čileanskog fudbala – ona koja se preko Šekularca i Skoblara domogla trećeg mesta na planeti 1962. učinila je to na domaćem terenu i u čudnijem sistemu takmičenja – maštao je da će plima „crvenog talasa“ dobaciti do same završnice Svetskog prvenstva u Brazilu; ta fantazija ostala je poput pečata na onoj prečki koju je nepogrešivo overio Maurisio Pinilja u Belo Horizonteu, Vidal će pred kraj regularnog dela duela protiv domaćina izaći zbog iscrpljenosti i neće biti tu da šutne penal, mada bi i s njim Čileanci verovatno ispali, bilo je to, na očaj svih „neutralaca“, negde zapisano...

Ili su milioni – uglavnom funti – koji su se vezivali za njegovo ime u letošnjem prelaznom roku, kada je bio meta broj jedan Luja van Gala u Junajtedu, uspeli da mu poremete težište, pa je i sam, jesenas, kada je umeo čak i da promaši jedanaesterce, kada nije uspevao da odigra ni kratak pas, a kamoli onaj svoj „lelujavi“ s kraja na kraj igrališta, pomislio da je bilo bolje da je otišao iz Torina?

Sve to moglo bi da postane nevažno. Sve to pada u senku dvomeča čiji je prvi čin pripao Juveu i Vidalu.

Bilo da ostane u Juventusu ili da ode, Arturo Vidal zna da će mu, i posle svih golova i asistencija, naredna utakmica – ili naredne dve, ako u Madridu bude sve išlo kako treba za Talijane – odrediti mesto u istoriji kluba iz Torina. A ta se istorija počesto preklapala sa najlepšim poglavljima povesti svetskog fudbala.

Odigraj loše na Bernabeu, Arturo, i svi će pričati o toj prokletoj petoj sezoni, o padu forme iz kojeg ne možeš da se uzdigneš, o tome da si već bivši i potrošen.

Zaustavi atake Reala, namesti gol ili ga daj, i onda će bol Belo Horizontea i stupor čitave sezone 2014. na 2015. nestati kao da ih je odneo tvoj klizeći start.

A ako se to dogodi, onda će vrlo lako onaj dres, u koji je utkano umeće i Platinija i Sivorija i Davidsa i Zofa i Zidana i Širee i Bađa, u Berlinu dobiti još jednu aromu, još jedan sloj za večnost.

Zamirisaće to crno-belo najzad i na uske uličice i uboge straćare Santjaga, na kočopernog trinaestogodišnjaka koji praznog stomaka juri za loptom, na momka koji 28. juna 2014. u suzama gleda kako Čile ispada od gorega, na jedinog igrača koji u jednakom odnosu uliva strah i izmamljuje osmeh na lice navijača.