Прича о - Стевану Јоветићу...

За Стевана је најважније да игра – у новембру ће напунити 26 година, што је за шпица период када се израста у апсолутну звер – да се поново смеје на терену и да прославља голове, да деца опет имају разлог да купују његове дресове.

Фудбал 04.05.2015 | 23:40

Фудбалску законитост која је створила једног Стевана Јоветића, звезду будућег прелазног рока, владика Раде је ваљда, и не знајући, још давно описао реченицом да „Црногорци не љубе ланце“.

Можда је тај његошевски усуд, можда је љубав према слободи која је светиња – Данило Киш би, бар у старости, преврнуо оним дубоким очима процедивши кроз зубе да је то балкански мит – или тек легенда о томе да су лењи, шта год да је, али из Црне Горе, из тих брда, ретко кад су долазили вредни играчи, они који су волели да играју одбрану, да бране, марљиве пчелице или стамени бекови...

На прсте једне руке могу се набројати: Драгоје Лековић, Ниша Савељић, легендарни голман Жељезничара Чико Радовић...

Зато су јужно од Бијелог Поља, тамо где већ почиње да мирише море, стасавали креативци, нападачи, вихорна крила, речју, они који су редовно имали много више фудбала у ногама него просечни саиграчи или ривали. Од Анта Мирочевића, првог који ће директно из дреса Будућности ускочити у онај са шест бакљи изнад срца, преко убојитог Никшићанина Војина Лазаревића и његовог природног наследника у дресу Звезде Зорана Филиповића, до два највећа играча које је Титоград икад изродио.

Дејо и Мијат, наравно. Непревазиђени Геније – ту је реч после њега требало повући из употребе, онако како НБА тимови кешају дресове о свод дворане – који је опчинио Југославију, Италију и свет; и потом зализани фрајер који ће најтрофејнијем клубу на свету залечити рану што се гнојила целе 32 године.

Такав је, нападачки настројен, био и онај последњи Подгоричанин који је заличио на битног играча, и који ће се угасити брже него што си рекао „Глазгов Ренџерс“, Игор Бурзановић, и ако је истина да понекад цела каријера зависи од једног јединог шута, да имаш само једну шансу да постанеш покојник или пуковник, он је на Маракани једног августа себи окачио свилен гајтан око врата.

И на концу Мирко Вучинић, момак великог дара који је увек изгледао као да му је фудбал мање важан у животу, и потом то доказао отишавши да увесељава Арапе за две камиле опточене златом по сезони.

А онда је Стеван Јоветић, дечак кудраве, неуредне фризуре и с протезом на зубима коју је осмех увек показивао, негде на почетку миленијума изашао на исти онај терен на Цвијетином бријегу, на који је целе три деценије раније крочила прва јефтина копачка, број 30-и-нешто, Деја Савићевића.

И то је било и сасвим волшебно и посве природно, да се баш у том клубу, у ФК Младост, појави Дејов наследник. Младост, негдашњи ОФК Титоград – о којој је недавно писао и МОЗЗАРТ Спорт – црногорска је верзија ОФК Београда, не само по имену: малени клуб који се дичи својом непознатом и непризнатом историјом, који ствара таленте, уграђује у њихове крампоне романтику, носталгију и љубав према офанзиви и лепом потезу, па и потезу више, ако треба, и шаље их у бели свет да проносе његово име. И сваки пут када помислите да је врело пресушило, ето неког новог клиње који ће изазвати много маторије од себе, и поново ће Подгорица и Београд причати о „оном малом“ који може да постане велики...

Да му каријера није зарибала у великом стилу због немоћи, кукавичлука и неснађености Мануела Пелегринија и других менаџера, као и због његове логичне одлуке да оде у Сити – логичне јер сваки фудбалер жели да се докаже са највећима; Стеван је показао зрелост, а не жељу за новцем, када је одабрао Етихад – о Јоветићевом успону би Енглези данас свакако писали текстове обогаћене фотографијама из младости.

И стварно, у том никада неснимљеном документарном филму, оног дерана који се крио под косом што би је Подгоричани назвали „чечеравом“, камера прати од тренинга Младости до његовог стана: као и већина Црногораца његовог узраста, услед масовне индоктринације под палицом трилинга Савићевић - Ђурковић - Шофранац, Стеван је луд за Миланом, изнад кревета му је залепљен велики постер Андреја Шевченка; само дозлабога вешт и неотесан режисер попут живота може да намести да деценију касније Јоветић пружи руку свом идолу када у љубичастом дресу Фјорентине буде играо против клуба због којег је заволео фудбал и Серију А.

Но до тог дуела треба да прође много времена и много изазова; са 14 година, када његови вршњаци не мисле ни о чему паметном, а камоли о каријери, Јоветић одлази у Београд, одваја се од породице да би јурио свој сан. Велики град га не мења, не удара му у главу као напаћеној браћи Бурзу, Пуровићу или, макар у првом периоду, Бајку, плус Јоветић (сем на терену) остаје пристојни, повучени момак који зна за тренинг, кућу и линију ГСП-а између њих.

То ће му, уједињено са осећајем за простор с којим се родиш или га никада не стекнеш, са првим кораком који оставља бекове са оним облачићима у којима су псовке изнад главе, са десном ногом која уме да цепа мреже и са левом која савршено примири лопту и одигра пас, али и са гуљењем ђонова и колена на сваком тренингу – због чега ће му у Италији страдати и лигаменти – донети голове и голове, а потом и Партизанову капитенску траку, као најмлађем у историји.

Од тада је његов рекорд срушио Никола Нинковић, но он још није исказао величину Јоветићевог талента, а предигра последњег вечитог дербија поручује нам да није савладао ни како бити учтив и достојанствен, било онда када вас понесе победа или понизи пораз.

Јо-Јо ће постати херој Фјорентине у годинама њене фудбалске ренесансе, где ће, што у Калчу што у Лиги шампиона, довести емулацију свог идола до савршености, посебно из Шевиних година у Динаму из Кијева, када је играо „лажног шпица“ уз истуренијег Сергеја Реброва.

Тада Јоветић постаје ведета Серије А и, још упечатљивије, идол нове репрезентације, црногорске, и то остаје до данашњег дана. Ако вас пут нанесе на уличице Подгорице, Никшића, Цетиња или Будве, и видите клинце како играју фудбал искрзаном лоптом са камењем за стативе, станите, сачекајте гол и ослушните: тај стрелац ће у највећем броју случајева раширити руке и раздрагано повикати „Јоветић!“, или ће бити у његовом дресу, било које боје...

Заљубљеник у Серију А биће на радару читаве Европе, а посебно Јувентуса, али одлучиће се лета 2013. за пребогати Сити, можда се присетивши како је 2009. са два гола у Лиги шампиона лако одувао велики Ливерпул. Прошла је година без значајнијег успеха, а онда су му на почетку ове сезоне опет шака допали Црвени и то велико, заиграно дете је још у августу ставити до знања Роџерсовој наврат-нанос скрпљеној сквадри са Енфилда да се ове сезоне неће борити за титулу.

Но ни та два гола ни нови „хајп“ енглеских медија нису га дигли у очима збуњеног Пелегринија. У јануару је Чилеанац довео Вилфрида Бонија, не схватајући да проблем није у шпицу, па ни у вези, колико у одбрани и непостојећој алхемији и жељи екипе, не капирајући да управо у још младом, жељном, нашпанованом Подгоричанину чучи и од досаде склекове ради његов једини спас.

Пелегрини је већ бивши у Ситију, али Јоветић не треба и не сме да чека неког новог шефа, ма био то чак и Јирген Клоп, који би у Црногорцу гарант видео лабуда, а не ружно паче. Не, њега је Сити довољно повредио и одбацио од себе, да Јо-Јо мора да тражи ново парче траве које ће га подсетити на Цвијетин бријег, на Телеоптик, на Хумску, на Артемио Франки, тамо где је играо фудбал и радовао му се.

Хоће ли то бити управо Ливерпул, како је у понедељак и уторак брујала штампа – онај Ливерпул који је, приметио је то непосредно уочи још једне бламаже против Хала велики Џон Олдриџ у суровим бројкама, потрошио осамсто милиона фунти на сто деведесет играча за двадесет пет година, и упркос томе није освојио неухватљиву 19. титулу – то и није толико важно, мада би рокада смешног Балотелија за сјајног Јоветића била логична, једнако колико и Стеванов останак у Премијер лиги.

За њега је најважније да игра – у новембру ће напунити 26 година, што је за шпица период када се израста у апсолутну звер – да се поново смеје на терену и да прославља голове, да деца опет имају разлог да купују његове дресове и, поврх свега, да оно Јо-Јо остане само симпатични надимак, а не опис његове каријере.