Priča o - Stevanu Jovetiću...

Za Stevana je najvažnije da igra – u novembru će napuniti 26 godina, što je za špica period kada se izrasta u apsolutnu zver – da se ponovo smeje na terenu i da proslavlja golove, da deca opet imaju razlog da kupuju njegove dresove.

Fudbal 04.05.2015 | 23:40

Fudbalsku zakonitost koja je stvorila jednog Stevana Jovetića, zvezdu budućeg prelaznog roka, vladika Rade je valjda, i ne znajući, još davno opisao rečenicom da „Crnogorci ne ljube lance“.

Možda je taj njegoševski usud, možda je ljubav prema slobodi koja je svetinja – Danilo Kiš bi, bar u starosti, prevrnuo onim dubokim očima procedivši kroz zube da je to balkanski mit – ili tek legenda o tome da su lenji, šta god da je, ali iz Crne Gore, iz tih brda, retko kad su dolazili vredni igrači, oni koji su voleli da igraju odbranu, da brane, marljive pčelice ili stameni bekovi...

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati: Dragoje Leković, Niša Saveljić, legendarni golman Željezničara Čiko Radović...

Zato su južno od Bijelog Polja, tamo gde već počinje da miriše more, stasavali kreativci, napadači, vihorna krila, rečju, oni koji su redovno imali mnogo više fudbala u nogama nego prosečni saigrači ili rivali. Od Anta Miročevića, prvog koji će direktno iz dresa Budućnosti uskočiti u onaj sa šest baklji iznad srca, preko ubojitog Nikšićanina Vojina Lazarevića i njegovog prirodnog naslednika u dresu Zvezde Zorana Filipovića, do dva najveća igrača koje je Titograd ikad izrodio.

Dejo i Mijat, naravno. Neprevaziđeni Genije – tu je reč posle njega trebalo povući iz upotrebe, onako kako NBA timovi kešaju dresove o svod dvorane – koji je opčinio Jugoslaviju, Italiju i svet; i potom zalizani frajer koji će najtrofejnijem klubu na svetu zalečiti ranu što se gnojila cele 32 godine.

Takav je, napadački nastrojen, bio i onaj poslednji Podgoričanin koji je zaličio na bitnog igrača, i koji će se ugasiti brže nego što si rekao „Glazgov Rendžers“, Igor Burzanović, i ako je istina da ponekad cela karijera zavisi od jednog jedinog šuta, da imaš samo jednu šansu da postaneš pokojnik ili pukovnik, on je na Marakani jednog avgusta sebi okačio svilen gajtan oko vrata.

I na koncu Mirko Vučinić, momak velikog dara koji je uvek izgledao kao da mu je fudbal manje važan u životu, i potom to dokazao otišavši da uveseljava Arape za dve kamile optočene zlatom po sezoni.

A onda je Stevan Jovetić, dečak kudrave, neuredne frizure i s protezom na zubima koju je osmeh uvek pokazivao, negde na početku milenijuma izašao na isti onaj teren na Cvijetinom brijegu, na koji je cele tri decenije ranije kročila prva jeftina kopačka, broj 30-i-nešto, Deja Savićevića.

I to je bilo i sasvim volšebno i posve prirodno, da se baš u tom klubu, u FK Mladost, pojavi Dejov naslednik. Mladost, negdašnji OFK Titograd – o kojoj je nedavno pisao i MOZZART Sport – crnogorska je verzija OFK Beograda, ne samo po imenu: maleni klub koji se diči svojom nepoznatom i nepriznatom istorijom, koji stvara talente, ugrađuje u njihove krampone romantiku, nostalgiju i ljubav prema ofanzivi i lepom potezu, pa i potezu više, ako treba, i šalje ih u beli svet da pronose njegovo ime. I svaki put kada pomislite da je vrelo presušilo, eto nekog novog klinje koji će izazvati mnogo matorije od sebe, i ponovo će Podgorica i Beograd pričati o „onom malom“ koji može da postane veliki...

Da mu karijera nije zaribala u velikom stilu zbog nemoći, kukavičluka i nesnađenosti Manuela Pelegrinija i drugih menadžera, kao i zbog njegove logične odluke da ode u Siti – logične jer svaki fudbaler želi da se dokaže sa najvećima; Stevan je pokazao zrelost, a ne želju za novcem, kada je odabrao Etihad – o Jovetićevom usponu bi Englezi danas svakako pisali tekstove obogaćene fotografijama iz mladosti.

I stvarno, u tom nikada nesnimljenom dokumentarnom filmu, onog derana koji se krio pod kosom što bi je Podgoričani nazvali „čečeravom“, kamera prati od treninga Mladosti do njegovog stana: kao i većina Crnogoraca njegovog uzrasta, usled masovne indoktrinacije pod palicom trilinga Savićević - Đurković - Šofranac, Stevan je lud za Milanom, iznad kreveta mu je zalepljen veliki poster Andreja Ševčenka; samo dozlaboga vešt i neotesan režiser poput života može da namesti da deceniju kasnije Jovetić pruži ruku svom idolu kada u ljubičastom dresu Fjorentine bude igrao protiv kluba zbog kojeg je zavoleo fudbal i Seriju A.

No do tog duela treba da prođe mnogo vremena i mnogo izazova; sa 14 godina, kada njegovi vršnjaci ne misle ni o čemu pametnom, a kamoli o karijeri, Jovetić odlazi u Beograd, odvaja se od porodice da bi jurio svoj san. Veliki grad ga ne menja, ne udara mu u glavu kao napaćenoj braći Burzu, Puroviću ili, makar u prvom periodu, Bajku, plus Jovetić (sem na terenu) ostaje pristojni, povučeni momak koji zna za trening, kuću i liniju GSP-a između njih.

To će mu, ujedinjeno sa osećajem za prostor s kojim se rodiš ili ga nikada ne stekneš, sa prvim korakom koji ostavlja bekove sa onim oblačićima u kojima su psovke iznad glave, sa desnom nogom koja ume da cepa mreže i sa levom koja savršeno primiri loptu i odigra pas, ali i sa guljenjem đonova i kolena na svakom treningu – zbog čega će mu u Italiji stradati i ligamenti – doneti golove i golove, a potom i Partizanovu kapitensku traku, kao najmlađem u istoriji.

Od tada je njegov rekord srušio Nikola Ninković, no on još nije iskazao veličinu Jovetićevog talenta, a predigra poslednjeg večitog derbija poručuje nam da nije savladao ni kako biti učtiv i dostojanstven, bilo onda kada vas ponese pobeda ili ponizi poraz.

Jo-Jo će postati heroj Fjorentine u godinama njene fudbalske renesanse, gde će, što u Kalču što u Ligi šampiona, dovesti emulaciju svog idola do savršenosti, posebno iz Ševinih godina u Dinamu iz Kijeva, kada je igrao „lažnog špica“ uz isturenijeg Sergeja Rebrova.

Tada Jovetić postaje vedeta Serije A i, još upečatljivije, idol nove reprezentacije, crnogorske, i to ostaje do današnjeg dana. Ako vas put nanese na uličice Podgorice, Nikšića, Cetinja ili Budve, i vidite klince kako igraju fudbal iskrzanom loptom sa kamenjem za stative, stanite, sačekajte gol i oslušnite: taj strelac će u najvećem broju slučajeva raširiti ruke i razdragano povikati „Jovetić!“, ili će biti u njegovom dresu, bilo koje boje...

Zaljubljenik u Seriju A biće na radaru čitave Evrope, a posebno Juventusa, ali odlučiće se leta 2013. za prebogati Siti, možda se prisetivši kako je 2009. sa dva gola u Ligi šampiona lako oduvao veliki Liverpul. Prošla je godina bez značajnijeg uspeha, a onda su mu na početku ove sezone opet šaka dopali Crveni i to veliko, zaigrano dete je još u avgustu staviti do znanja Rodžersovoj navrat-nanos skrpljenoj skvadri sa Enfilda da se ove sezone neće boriti za titulu.

No ni ta dva gola ni novi „hajp“ engleskih medija nisu ga digli u očima zbunjenog Pelegrinija. U januaru je Čileanac doveo Vilfrida Bonija, ne shvatajući da problem nije u špicu, pa ni u vezi, koliko u odbrani i nepostojećoj alhemiji i želji ekipe, ne kapirajući da upravo u još mladom, željnom, našpanovanom Podgoričaninu čuči i od dosade sklekove radi njegov jedini spas.

Pelegrini je već bivši u Sitiju, ali Jovetić ne treba i ne sme da čeka nekog novog šefa, ma bio to čak i Jirgen Klop, koji bi u Crnogorcu garant video labuda, a ne ružno pače. Ne, njega je Siti dovoljno povredio i odbacio od sebe, da Jo-Jo mora da traži novo parče trave koje će ga podsetiti na Cvijetin brijeg, na Teleoptik, na Humsku, na Artemio Franki, tamo gde je igrao fudbal i radovao mu se.

Hoće li to biti upravo Liverpul, kako je u ponedeljak i utorak brujala štampa – onaj Liverpul koji je, primetio je to neposredno uoči još jedne blamaže protiv Hala veliki Džon Oldridž u surovim brojkama, potrošio osamsto miliona funti na sto devedeset igrača za dvadeset pet godina, i uprkos tome nije osvojio neuhvatljivu 19. titulu – to i nije toliko važno, mada bi rokada smešnog Balotelija za sjajnog Jovetića bila logična, jednako koliko i Stevanov ostanak u Premijer ligi.

Za njega je najvažnije da igra – u novembru će napuniti 26 godina, što je za špica period kada se izrasta u apsolutnu zver – da se ponovo smeje na terenu i da proslavlja golove, da deca opet imaju razlog da kupuju njegove dresove i, povrh svega, da ono Jo-Jo ostane samo simpatični nadimak, a ne opis njegove karijere.