Анализа: Милвоки Бакси - Од "фењераша" до плеј-оф тима!

За свега годину дана Милвоки Бакси су прошли пут од трња до звезда, од екипе која служи као топовско месо противницима, до плеј-оф тима и не тако једноставног залогаја за најбоље саставе у лиги. Сезона из снова је завршена у првој рунди доигравања, међутим “Јелени“ су скупо продали кожу фаворизованим Булсима.

Кошарка 02.05.2015 | 12:00

Прошло лето је донело промене које, уколико се буду до краја наставиле у позитивном смеру, могу заувек да преокрену перцепцију о кошарци у Милвокију, граду у ком су трагове оставиле легенде попут Карима Абдула Џабара, Оскара Робертсона, Мозеса Мелоуна, Герија Пејтона, Реја Алена...

Убедљиво најгора сезона у историји франшизе није давала назнаке да ће ова бити иоле боља, промењена је власничка структура, стручни штаб, а у једном од најзанимљивијих прелазних рокова у последњој деценији није урађено ништа епохално.

Захваљујући Кливленду и одлуци његових челника да са првог драфт места изаберу Ендруа Вигинса, Бакси су могли да покупе Џабарија Паркера, студента који се чинио најспремнијим да одмах ускочи у патике НБА играча и уради нешто корисно.

Свака свежа крв је била злата вредна за тим који прошле сезоне због повреда играча често није имао чак ни клупу, да не говоримо уопште о “дугачкој“ клупи, а ни они који су се налазили на паркету нису уливали готово никакво поверење.

Бакси су у центар пажње овдашње јавности дошли по потписивању Мирослава Радуљице, помало, у то време, прежаљеног талента и умало још једне потврде да из српске кошарке у последње време излазе само полупроизводи.

Да се у Милвокију озбиљно ради, упркос кадровским проблемима и очајним резултатима, било је виђено на прошлогодишњем Мундобаскету када је Радуљица демонстрирао да је поред новог имиџа из Висконсина донео и кошаркашко умеће које се од њега није очекивало, нарочито после неуспелих епизода у европским клубовима.

У линији са Радуључиним напретком, догодио се и напредак Бакса, али у различитим временским периодима.

Ситуација која је значајно одредила судбину Бакса, а која није имала назнаке праве одлуке, било је одрицање од бековског тандема Брендон Џенингс – Монта Елис. Први је био све осим плејмејкера, а други се трудио да првом преузме што више лопти и упути што више шутева.

Иако је из тог трејда свега један играч остао у садашњој екипи, Бакси су обавили сјајну размену са Детроитом, дали су Џенингса за Брендона Најта, Вјачеслава Кравцова и, кључно, Криса Мидлтона.

Управо је последњепоменути ове сезоне показао да челни људи Пистонса никако не умеју да процене потенцијал, у Мотор ситију је убацивао 6,1 поен, а већ следеће сезоне свој учинак је дуплирао и притом се наметнуо као вођа тима, испред Најта и О Џеја Меја.

Кључни детаљ целокупног подизања из пепела било је ангажовање Џејсона Кида. Један од најбољих плејмејкера у историји се никако није снашао на кормилу Бруклин Нетса, екипе са великим амбицијама, али и великим проблемом са еготрипом у екипи, што чак ни ауторитет какав поседује Кид није успео да каналише на прави начин.

Многе је зачудила Кидова одлука да своју тренерску каријеру покуша да спасе у Милвокију, али је он знао нешто што други нису. Знао је да екипа има велики потенцијал, гомилу младих играча и простор за развијање сопствене филозофије.

То није могао да ради у Нетсима који су за императив имали победе. Франшиза са 15 победа у комплетној прошлој сезони нема право на такво размишљање, нити висока очекивања. У таквој варијанти Кид није имао шта да изгуби.

За разлику од екипа које су јуриле играче које сви јуре, Бакси су се окренули онима које нико неће, а који и даље у рукама и ногама имају снаге и жеље да докажу да нису за старо гвожђе. Први такав потез је учињен у премијери најгоре сезоне, Заза Пачулија је испао из система Атланта Хокса и стигао у Милвоки.

То је послужило као добар пример за даље, па су се у Висконсину ускоро нашли Џерид Блејлис и Џаред Дадли. Плејмејкер изабран као 11. пик прве рунде 2007. године никада није добио прилику да буде један од лидера било ког од пет тимова за које је наступао.

Умео је добро да користи својих нешто више од 20 минута на паркету, умео је и да забележи просеке веће од 10 поена и четири асистенције по утакмици, међутим даље од улоге “спољног сарадника“ није могао.

Са Дадлијем је ситуација била значајно другачија, имао је велике шансе у Финиксу и Клиперсима, али га је у сваком од тих тимова појео систем, односно промена кошаркашке филозофије. Сансима је било потребно убрзање, Клиперсима игра на обе стране паркета, а Дадли је од свега имао само шут за три поена.

То је за Баксе било сасвим довољно, Бејлису је Кид наменио позицију “инстант“ плејмејкера, по трејдовању Најта у за дивљег Мајкла Картер-Вилијамса је стигао и до стартне петорке, док је Дадлија прихватио онаквог какав јесте, тром, спор, али јак, издржљив и прецизан са периметра.

Веома битан шраф у Кидовој машини био је момак који је пре скоро две године својом појавом на НБА драфту изненадио све. Старији за једно лето, старији за прву икада одиграну озбиљну кошаркашку сезону, Јанис Адетокумбо је постао играч кога за коју годину треба очекивати на Ол-стар утакмици и несумњиво човек који ће у наредним сезонама бити лидер.

Кид је поред компоновања морао да се бави импровизацијама и то онда када није било време за то. Џабари је сасвим солидно стартовао сезону, показао да има довољно снаге и храбрости да уђе у свет НБА лиге, све до 15. децембра, када су у дуелу са Сансима страдали укрштени лигаменти колена.

После бриљантног старта сезоне и изједначавања прошлогодишњег броја победа за свега 30 лигашких утакмица, децембар је донео још једну главобољу. Лери Сандерс је решио да се остави кошарке, што је уз повреду Паркера Кида оставило са свега тројицом високих играча, Пачулијом, Џоном Хенсоном и Ерсаном Иљасовом.

Турчин је својим искуством значајно помогао млађим саиграчима на крилним позицијама, а убацивао је 24,8 посто укупних поена свог тима, када је на паркету. Он, када треба, постиже значајне поене и пружа неопходну ширину у нападу шутем за три поена, а крајем марта 2015. године поставио лични рекорд од 34 поена.

Међутим, тонус екипи давала су двојица играча од којих се то никако није очекивало, Адетокумбо и Мидлтон.

Млади Грк је већ у својој руки сезони демонстрирао да је рођен за спорт између обруча, да уме да се игра кошарке, али га је рад са Кидом научио игрању кошарке. Са физикалијама које су нестварне, померио се и на позицију четворке, после чега је састав са њим и Мидлтоном на крилним позицијама добио страшну брзину, експлозивност и агресију којом је успешно надоместио недостатак сувог, богом даног кошаркашког квалитета.

Џејсон Кид је био веома свестан ограничених офанзивних потенцијала екипе. Његов састав нема играча екстремно високе класе, играча који може у свакој утакмици да убаци више од 20 поена.

Игра у нападу се у суштини базирала на атлетицизму Адетокумба и Мидлтона, који су продирали са крила и избацивали лопте, на периметар или на сам кош. Доласком Картер-Вилијамса, Кид је добио још једну опцију у рекету, најбољи прошлосезонски руки може да своје чуваре угура под обруч и одатле да разиграва или поентира.

Мањак изразитих кошгетера, после повреде Паркера и одласка Сандерса и недостатак играча у рекету, довео је до тога да Бакси сезону заврше као 22. тим лиге по броју постигнутих поена, те 24. у скоковима.

Због тога, Кид се фокусирао на тимску игру, Бакси су седма екипа у читавој лиги по броју асистенција, а поред тога, кључ успеха је у веома агресивној тимској одбрани, већ на половини терена. То их је поставило на осму позицију комплетне лиге у категорији коју предводе састави који супарницима нелако дозвољавају постизање поена.

Бакси противнике нису тако лако пуштали да стигну до финалне зоне и нападну кош. То је констатовао и тренер шампиона НБА лиге, Сан Антонио Спарса, Грег Поповић.

"Бакси су постали једна од најбољих дефанзивних екипа у лиги. Мислим да нема ниједног тима који више удваја", рекао је Поповић.

И заиста, Бакси у фази одбране више личе на неку колеџ него НБА екипу. Тренери у најбољој лиги на свету не одлучују се тако често за "испадање из формације" у одбрани, пошто то проузрокује велико трошење енергије, а свакако је мач са две оштрице.

То је у суштини и разлог зашто Бакси нису успели да прођу Булсе. Том Тибодо је знао да искористи "рупе", нарочито у прве две утакмице, када су слободни на периметру остајали Мајк Данливи, Дерик Роуз и Ерон Брукс.

Наравно, играти сезону и играти плеј-оф серију није ни слично, а свака "специјал варијанта" оног другог стручног штаба је лако препознатљива, може да "упали" у једној или две, али не може у свим утакмицама серије.

Управо је тај недостатак коштао Баксе пролаза у другу фазу доигравања. Булси су, јачи за Роуза, били несавладива препрека, али су две победе у дуелу са тимом који по именима има право да се нада и елиминацији инстант пројекта под именом Кливленд Кавалирс, сасвим довољне.

Она оставља могућност да се Бакси следеће године, са опорављеним Паркером, кошаркашки школованијим Јанисом и баждареним Картер-Вилијамсом, умешају у трку за сам врх Источне конференције. Кид је, по свему виђеном, спреман за такву мисију, а уз мало спортске среће могао би, на крилима овосезонских резултата, и да је оствари.

Ситуација на коју би морао да буде спреман је да противници више неће олако схватати његов састав, нити ће их изненадити ако Адетокумбо, Мидлтон или Иљасова убаце преко 20 поена. Ту ће већ на испит зрелости стићи Кидова могућност трансформације и “измишљања” нових идеја, осим ако се не одлучи за инстант решење, ангажовање неког од слободних суперстарова.