Референдумске (само)обмане

Било је очекивано да ће Пети сабор СНСД-а усвојити декларацију о самосталној Републици Српској, али јавности није било познато шта ће та декларација садржати, нити шта се под самосталношћу подразумијева.

Република Српска 30.04.2015 | 08:22

Избјегнут је појам независност, који би недвосмислено изразио опредјељење за отцјепљење Републике Српске. Појам самосталност може да се употребљава у различитим значењима, а јавност је, прије Сабора, са садржајем будуће декларације упозната таман толико да не буде јасно да ли се под самосталношћу мисли на тежњу ка стицању државне независности или само на самосталност унутар Босне и Херцеговине.

Сада је потпуно јасно да декларација о самосталној Републици Српској представља скуп идеја које су донекле разрађене, значе нову радикализацију унутрашњих политичких односа, представљају одраз коришћења национализма као политичке технике владања и израз су неодговорности владајуће политичке елите.

Да је владајућа странка барем мало политички и друштвено одговорна, она би усвојила декларацију о ублажавању посљедица економско-социјалне кризе, која погађа велику већину грађана Републике Српске далеко више од питања којима се СНСД бави у усвојеној декларацији.

Пошто СНСД влада већ цијелу деценију, а није успио ријешити нагомилане економске и социјалне проблеме, остало му је само једно средство, које му је, уосталом, својевремено помогло да добије значајан број гласова. То је националистичка хомогенизација око идеје самосталне (у ствари, независне, само та ријеч се избјегава) Републике Српске.

Чини се да је многима постало јасно да СНСД не може понудити излаз из тешке друштвене кризе и да по ко зна који пут прибјегава опробаном средству – идеји референдума о независној Републици Српској. Другим ријечима, кад народу не можеш понудити хљеб, понуди му независност. Изгледа, међутим, да ово средство политичке манипулације овај пут није дало видљиве резултате.

О идеји СНСД-а углавном говоре припадници политичке елите и политички аналитичари, док грађани, па и Републике Српске, углавном ћуте. Два разлога су за то. Прво, они не вјерују да ће СНСД испунити своје обећање. Кад неко стално обећава исту ствар, а никад је не испуни, престане му се вјеровати. То се десило СНСД-у: њихова обећања једноставно више нису кредибилна.

Друго, грађани Републике Српске су сувише забринути за своју егзистенцију да би се бавили апстрактним причама о отцјепљењу, поготово што ни СНСД не тврди да би отцјепљење довело до било каквих промјена у економско-социјалној сфери (њих то, уосталом, и не интересује).

Услови под којима би референдум требало да буде расписан прилично су „неухватљиви“. У Декларацији се спомињу противправне радње високог представника и инструментализованог правосуђа. Како знамо, високи представник више не предузима радње које би се могле одредити као правне или противправне, пошто се не мијеша „оперативно“ у управљање државом. Није јасно откуд одједном СНСД-у идеја да би високи представник предузимао противправне активности.

Истина је да су неки бивши високи представници врло активно учествовали у преуређењу Босне и Херцеговине, доносећи понекад одлуке које су биле противправне и значиле кршење људских права. Међутим, то више није пракса и нема видљивих наговјештаја да би се могла поновити.Исто важи за проблем преноса надлежности са ентитета на државу. Није извјесно да ће се тај пренос понављати у наредном периоду.

То сигурно неће бити коришћењем уставних механизама, а није ни реално очекивати да о томе одлучује високи представник. Према томе, откуд сад одједном бојазан од неуставног преноса надлежности?Још проблематичније је оспоравање дјеловања „инструментализованог правосуђа“.

Мисли се на правосудне институције Босне и Херцеговине. Оне су дио уставног система Босне и Херцеговине. Оне доносе одлуке (у случају Суда – пресуде) које се извршавају. Карактерисање ових институција као инструментализованих значи нарушавање уставног система Босне и Херцеговине, што би могло водити ка два исхода: санкционисању таквог понашања вођства Републике Српске или распаду државних институција.

Усвајање поменуте декларације доказ је не само свијести СНСД-а да његов легитимитет слаби, већ и политичке неодговорности. Декларацијом се изазива политичка криза и усложњавају међунационални односи, при чему од тога користи има искључиво СНСД. Реално је очекивати да ће ова декларација изазвати лавину осуда и негативних реакција у Федерацији.

Чак и кад те реакције не би биле бројне и оштре, био би створен осјећај угрожености код грађана у Федерацији. И заиста, зар није нормално да се грађани плаше за судбину своје земље? И, зар није нормално да се плаше због заоштравања политичке кризе? Многи су преживјели 1992. годину и није их лако убиједити да се она не може поновити.

СНСД је досада говорио да је узрок рата то што је одлука о државном осамостаљењу Босне и Херцеговине донесена прегласавањем. Сада, СНСД предлаже расписивање референдума о отцјепљењу Републике Српске иако зна да се с тим неће сложити друга два народа (или барем један – бошњачки).

Другим ријечима, предлаже исто оно против чега је досад гласно говорио. Како то они замишљају?Досад је у неколико наврата спомињан референдум о отцјепљењу Републике Српске, али та идеја никад није била разрађена. Она није разрађена ни новом декларацијом СНСД-а, али је ипак добила нове обрисе. Овај пут, идеја референдума повезана је са враћањем надлежности које су досад пренесене са ентитета на државу.

Право на самоопредјељење се повезује са истрајавањем других на непоштовању Дејтонског споразума. Дакле, референдум се представља као средство које треба да доведе до циља под одређеним условима. Међутим, ко треба да одреди да ли су ти услови испуњени?

Према СНСД-у, то не може бити нико други до владајућа већина у Народној скупштини, јер само она може донијети одлуку о расписивању референдума. Другим ријечима, СНСД одређује услове и процјењује да ли су они испуњени да би референдум био расписан. На први поглед, изгледа да СНСД држи и нож и погачу.

То, међутим, ни изблиза није тако. Прво, скупштинска већина на коју се СНСД ослања знатно се истопила након октобарских избора. Друге странке владајуће коалиције нису, барем према јавно изнесеним ставовима, тако одушевљене идејом о референдуму и врло је неизвјесно да ли би оне подржале расписивање референдума.

Ова неизвјесност је већа уколико се зна да би доношење такве одлуке значило сукоб са тзв. међународном заједницом, а није извјесно да би Павић и Ђокић ризиковали такво што Додику за љубав. Друго, опозиција се већ негативно изјаснила о идеји референдума, што значи да нема толико хваљеног и жељеног српског јединства о идеји референдума. Одлуку о расписивању референдума донијела би тијесна скупштинска већина.

Треће, референдум би одмах био проглашен неуставним (јер би он то и био), а његове резултате (а вјероватно и одржавање) не би подржала тзв. међународна заједница. Народна скупштина Републике Српске може расписати референдум о питањима из своје надлежности. Отцјепљење Републике Српске није у њеној надлежности, тако да би референдум већ и из тог разлога био неуставан.

Овакав референдум, чак и кад би био одржан, не би имао правно дејство, нити би се одлука на њему донесена могла извршити.Садржај Декларације подсјећа на сличне акте које су поједине југословенске републике доносиле у завршној фази југословенске кризе. Спомињу се мирно раздруживање, обострано признање и унија држава. Дакле, СНСД предлаже да се уради све оно због чега је оптуживао бивша вођства југословенских република.

Једино се не даје одговор на суштинско питање: како све то постићи? Како привољети Федерацију на преговоре о мирном раздруживању? Унапријед знамо да то неће бити могуће, јер Федерација нема намјеру да се мирно раздружује. Чак и кад би било могуће, било би неуставно. Република Српска и Федерација нису двије чланице једне уговорне заједнице, па да могу преговарати о раздруживању.

Оне су федералне јединице у саставу федералне државе Босне и Херцеговине. Немају сувереност и не могу одлучивати ни једнострано ни споразумно о иступању из Босне и Херцеговине. У Уставу Босне и Херцеговине пише да се Босна и Херцеговина састоји од два ентитета. Отцјепљење једног од њих значило би да држава какву познајемо престаје да постоји. Оно би било могуће само ако би га Устав изричито допуштао.

Поготово није могуће да се догоди у ситуацији кад Устав изричито прописује који су саставни дијелови државе. Осим тога, „мирно раздруживање“ би отворило низ других питања, о којима СНСД не брине. Прво, шта би било са Брчко дистриктом? То питање је у овом контексту нерјешиво, а за Републику Српску је важно због очувања непрекинутости њене територије. Друго, каква би била судбина Федерације? Да ли би и Хрвати жељели да се отцијепе?

Ова питања нису важна само за Босну и Херцеговину него и зе регион, па због тога не могу бити рјешавана изоловано. Нема никаквих изгледа да би тзв. међународна заједница допустила компликовање односа у региону, поготово не до 2018. године. Нарочито није јасно шта су „видљиви процеси и мјерљиви резултати“ успостављања позиција Републике Српске у складу са Уставом Босне и Херцеговине.

Вођство СНСД-а жели да Републици Српској буду враћене надлежности, али не спомиње на који начин, нити да ли би било задовољно половичним резултатима (да ли би они били видљиви?). Тако, све остаје у сфери нагађања. Изгледа да то и одговара СНСД-у, јер у сваком тренутку могу рећи да су постигнути „мјерљиви резултати“ или да су у току „видљиви процеси“, па нема разлога да се расписује референдум.

Извор: бука