Е, тако се то ради! Па, нека неко послије каже Кинези ово, оно...!

Фудбал ће у Кини бити обавезан предмет у свим основним школама, до 2017. биће отворено посебних 20.000 школа у којима ће деца пола времена учити да играју (свака школа ће имати потпуно нов вештачки терен), а циљ је да се створи 100.000 талентованих играча који би у будућности могли да постану звезде и носиоци игре државног тима!

Фудбал 28.04.2015 | 09:00
Е, тако се то ради! Па, нека неко послије каже Кинези ово, оно...!

Те три проскрибоване речи у Кини вероватно нико не сме јавно да изговори – вербални деликт је у једнопартијском систему увек добра ствар, посебно када сте власт – али оно што се дешава с најважнијом споредном ствари на свету у најмногољуднијој земљи на свету неодољиво вуче поређења са оним што је пре више од пола века, на велику страхоту народа, осмислио Мао Цедунг.

Далеко је то од стадиона којима су поново завладали Срби, али могло би бити спектакуларније од Милијашеве левице и са већим последицама од свега што уме да смисли најбољи српски тренер Радомир Антић...

Далеко је, још у школским клупама, али овај експеримент, налик на те три кажњиве речи, биће тест за будућност фудбала, не само у Азији, већ свуда.

„Велики скок напред“ звао се Маов амбициозни план претварања Кине из пољопривредног у индустријско друштво. Данас је он болно подсећање на то шта погрешне процене могу да ураде са животом обичних људи, споменик мору мртвих (најмање 18.000.000!) у великој глади која је тих година погодила кинеску територију, незацељена рана из година које су, дословно, уместо људи појели – скакавци.

Идеја је и на папиру звучала нелогично и трагично: забрањено је свако приватно власништво над земљом, а сељаци, који су једино у животу умели да обрађују оранице, исто онако како су то чинили њихови преци миленијумима раније, натерани су да производе челик. Катастрофа је била неминовна, догодила се неумитно, као што је неизбежно било да се велика Жута река баш тада излије и потопи и оно мало житница.

Не може се против природе, било да је посреди животна средина или природа људи, била је то најважнија лекција експеримента створеног у мозгу једног човека.

Сада један други кинески лидер, председник Си Ђинпинг, жели декретом да промени судбину кинеског народа.

Срећом, времена су се променила, Кина је – иако и даље формално комунистичка – све модернија држава, високо индустријализована и са привредом која изазива америчку на мегдан, а политичари се више не петљају толико у животе грађана, мада су и даље довољно снажни и утицајни да их се за све пита.

Зато, када се каже „судбина“, мисли се превасходно на - фудбалску.

„Велики (фудбалски) скок напред“ могао би се назвати амбициозни пројекат председника, потпуног залуђеника за фудбал. Он је, у ствари, толико опчињен овом игром да је и пре него што је дошао на чело Кине, године 2011, овако посложио своје личне амбиције: да се Кина квалификује за Светско првенство, да Кина једног дана буде домаћин Мундијала, и да Кина једног дана подигне „богињу“...

Од тада је прошао један мундијалски циклус – и још једно велико такмичење које је национални тим Народне Републике пропустио; сем „екскурзије“ са Бором Милутиновићем као „разредним старешином“, окончане 2002. без датог гола, никада више нису успели да стигну на велику позорницу - а Си Ђинпинг постао је вероватно најмоћнији и најутицајнији кинески лидер још од господина који је потписао „малу црвену књигу“.

Али није заборавио фудбал, најпопуларнији спорт у Кини, који његове Кинезе једнако радује и фрустрира. Фудбал има посебно место јер многи сматрају да је он тамо и рођен; лопта направљена од длака животиња шутирана је испод Зида много пре средњовековне Енглеске, али су у вековима који су следили, притиснути немаштином и противницима са свих страна, Кинези заборавили да (се) играју...

Си Ђинпинг је у протеклих неколико месеци оформио посебан владин комитет – величине просечног министарства! – који треба да реши проблем звани „Зашто су Кинези толико лоши у фудбалу“. Прве мере су прошле без поговора: фудбал ће бити обавезан предмет у свим основним школама, до 2017. биће отворено посебних 20.000 школа у којима ће деца пола времена учити да играју (свака школа ће имати потпуно нов вештачки терен), а циљ је да се створи 100.000 талентованих играча који би у будућности могли да постану звезде и носиоци игре државног тима.

Све више новца улази и у клубове који добијају посебне повластице за довођење великих имена светског фудбала, попут нашег Антића.

Полу у шали, а више у збиљи, на једном је скупу Си Ђинпинг рекао да би волео када би и кинеске бебе почеле да играју фудбал, да не треба чекати на први тренинг у основној школи...

Све ово, наравно, нема везе само са фудбалом. Кина је озбиљан играч на геополитичкој и економској позорници, али и даље мора добрано да се носи са комплексом ниже вредности: па зар ми у Србији нисмо најбољи пример да порази у ратовима и недаће понекад не значе ништа ако се попнете на победничко постоље?, и то је управо оно што Си Ђинпинг жели да уради – да од вољеног фудбала, због којег његов народ углавном црвени у лицу, када их нације са по стотину пута мање становника лагано савладају (Кина се тренутно налази на 82. месту ФИФА ранг-листе, иза Албаније, Руанде, Панаме, па чак – замислите! – и Србије), направи нешто чиме ће се просечан Кинез поносити.

Но у чему се огледају проблеми Си Ђинпинговог фудбалског наума?

На прву лопту, нема се ту чему много замерити и сигурно и међу читаоцима овог текста има оних који би одмах устали, спонтано аплаудирали и пожелели да и наши властодршци осећају толику љубав према спорту, уместо што се крију иза одавно изанђалих фраза о приватизацији или хулиганима. Или, макар, пожелели да српска деца, све мање развијена, све више леђа повијених од седења за рачунаром, добију терене, нове лопте и копачке, да слободно јурцају и играју се и можда бисмо тада добили новог Пиксија, играча којег чекамо две и по деценије...

Али све није тако једноставно. Фудбал није сурова мануфактура, није петогодишњи план који треба испунити, не може се ставити у калупе ни ексел табеле које израчунавају БДП и стављају га у корелацију са трајекторијом шарене сфере за којом јури двадесет играча, фудбал не може бити одлука бирократе, ма колико се он моћним осећао.

Фудбал тражи заиграност, спонтаност, креативност, виц, слободу – да није тако, да је само до врхунских услова и улагања, не би игром владали мусави кривоноги клинци из фавела и бариоса, дођоши из Африке и сиромаси са Балкана, већ уштогљени стармали из Луксембурга и Белгије.

Комунизам кинеског типа иште послушност и конформизам, слепо праћење наређења и покоравање ауторитетима, не толерише искакање из калупа; што никада није плодно тло за стварање врхунског играча.

Има, вероватно, и оних аутохтоно кинеских проблема: због утицаја „политике једног детета“, многи родитељи не воле да им дете јурца за лоптом – што и даље није посао од којег се у Кини да лагодно живети – већ га терају да учи школе, а невероватно загађење ваздуха у великим градовима значи да деца неће развити велики капацитет плућа...

Просечан ће Кинез вероватно на све ово одговорити да је Си Ђинпинг, вољени и страхопоштовани председник, досад испунио све што је зацртао. Ако већ освајају бизнис, кажу они, зашто то исто не би могли да ураде с фудбалом?

Хоћемо ли, дакле, за двадесетак година гледати данашњу кинеску новорођенчад, која ће наредбом председника добити лопту као прву играчку, у финалу Мундијала?

Или ће фудбал остати фудбал, квалитет важнији од квантитета, радост игре од бирократије и централизма, Пеле од Мао Цедунга, Роналдињо од Си Ђинпинга, па ће неки нови мусави дечаци – неки нови Меси, Нејмар, Суарез, Родригез – и даље водити главну реч?

Коментари / 0

Оставите коментар