E, tako se to radi! Pa, neka neko poslije kaže Kinezi ovo, ono...!

Fudbal će u Kini biti obavezan predmet u svim osnovnim školama, do 2017. biće otvoreno posebnih 20.000 škola u kojima će deca pola vremena učiti da igraju (svaka škola će imati potpuno nov veštački teren), a cilj je da se stvori 100.000 talentovanih igrača koji bi u budućnosti mogli da postanu zvezde i nosioci igre državnog tima!

Fudbal 28.04.2015 | 09:00

Te tri proskribovane reči u Kini verovatno niko ne sme javno da izgovori – verbalni delikt je u jednopartijskom sistemu uvek dobra stvar, posebno kada ste vlast – ali ono što se dešava s najvažnijom sporednom stvari na svetu u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu neodoljivo vuče poređenja sa onim što je pre više od pola veka, na veliku strahotu naroda, osmislio Mao Cedung.

Daleko je to od stadiona kojima su ponovo zavladali Srbi, ali moglo bi biti spektakularnije od Milijaševe levice i sa većim posledicama od svega što ume da smisli najbolji srpski trener Radomir Antić...

Daleko je, još u školskim klupama, ali ovaj eksperiment, nalik na te tri kažnjive reči, biće test za budućnost fudbala, ne samo u Aziji, već svuda.

„Veliki skok napred“ zvao se Maov ambiciozni plan pretvaranja Kine iz poljoprivrednog u industrijsko društvo. Danas je on bolno podsećanje na to šta pogrešne procene mogu da urade sa životom običnih ljudi, spomenik moru mrtvih (najmanje 18.000.000!) u velikoj gladi koja je tih godina pogodila kinesku teritoriju, nezaceljena rana iz godina koje su, doslovno, umesto ljudi pojeli – skakavci.

Ideja je i na papiru zvučala nelogično i tragično: zabranjeno je svako privatno vlasništvo nad zemljom, a seljaci, koji su jedino u životu umeli da obrađuju oranice, isto onako kako su to činili njihovi preci milenijumima ranije, naterani su da proizvode čelik. Katastrofa je bila neminovna, dogodila se neumitno, kao što je neizbežno bilo da se velika Žuta reka baš tada izlije i potopi i ono malo žitnica.

Ne može se protiv prirode, bilo da je posredi životna sredina ili priroda ljudi, bila je to najvažnija lekcija eksperimenta stvorenog u mozgu jednog čoveka.

Sada jedan drugi kineski lider, predsednik Si Đinping, želi dekretom da promeni sudbinu kineskog naroda.

Srećom, vremena su se promenila, Kina je – iako i dalje formalno komunistička – sve modernija država, visoko industrijalizovana i sa privredom koja izaziva američku na megdan, a političari se više ne petljaju toliko u živote građana, mada su i dalje dovoljno snažni i uticajni da ih se za sve pita.

Zato, kada se kaže „sudbina“, misli se prevashodno na - fudbalsku.

„Veliki (fudbalski) skok napred“ mogao bi se nazvati ambiciozni projekat predsednika, potpunog zaluđenika za fudbal. On je, u stvari, toliko opčinjen ovom igrom da je i pre nego što je došao na čelo Kine, godine 2011, ovako posložio svoje lične ambicije: da se Kina kvalifikuje za Svetsko prvenstvo, da Kina jednog dana bude domaćin Mundijala, i da Kina jednog dana podigne „boginju“...

Od tada je prošao jedan mundijalski ciklus – i još jedno veliko takmičenje koje je nacionalni tim Narodne Republike propustio; sem „ekskurzije“ sa Borom Milutinovićem kao „razrednim starešinom“, okončane 2002. bez datog gola, nikada više nisu uspeli da stignu na veliku pozornicu - a Si Đinping postao je verovatno najmoćniji i najuticajniji kineski lider još od gospodina koji je potpisao „malu crvenu knjigu“.

Ali nije zaboravio fudbal, najpopularniji sport u Kini, koji njegove Kineze jednako raduje i frustrira. Fudbal ima posebno mesto jer mnogi smatraju da je on tamo i rođen; lopta napravljena od dlaka životinja šutirana je ispod Zida mnogo pre srednjоvekovne Engleske, ali su u vekovima koji su sledili, pritisnuti nemaštinom i protivnicima sa svih strana, Kinezi zaboravili da (se) igraju...

Si Đinping je u proteklih nekoliko meseci oformio poseban vladin komitet – veličine prosečnog ministarstva! – koji treba da reši problem zvani „Zašto su Kinezi toliko loši u fudbalu“. Prve mere su prošle bez pogovora: fudbal će biti obavezan predmet u svim osnovnim školama, do 2017. biće otvoreno posebnih 20.000 škola u kojima će deca pola vremena učiti da igraju (svaka škola će imati potpuno nov veštački teren), a cilj je da se stvori 100.000 talentovanih igrača koji bi u budućnosti mogli da postanu zvezde i nosioci igre državnog tima.

Sve više novca ulazi i u klubove koji dobijaju posebne povlastice za dovođenje velikih imena svetskog fudbala, poput našeg Antića.

Polu u šali, a više u zbilji, na jednom je skupu Si Đinping rekao da bi voleo kada bi i kineske bebe počele da igraju fudbal, da ne treba čekati na prvi trening u osnovnoj školi...

Sve ovo, naravno, nema veze samo sa fudbalom. Kina je ozbiljan igrač na geopolitičkoj i ekonomskoj pozornici, ali i dalje mora dobrano da se nosi sa kompleksom niže vrednosti: pa zar mi u Srbiji nismo najbolji primer da porazi u ratovima i nedaće ponekad ne znače ništa ako se popnete na pobedničko postolje?, i to je upravo ono što Si Đinping želi da uradi – da od voljenog fudbala, zbog kojeg njegov narod uglavnom crveni u licu, kada ih nacije sa po stotinu puta manje stanovnika lagano savladaju (Kina se trenutno nalazi na 82. mestu FIFA rang-liste, iza Albanije, Ruande, Paname, pa čak – zamislite! – i Srbije), napravi nešto čime će se prosečan Kinez ponositi.

No u čemu se ogledaju problemi Si Đinpingovog fudbalskog nauma?

Na prvu loptu, nema se tu čemu mnogo zameriti i sigurno i među čitaocima ovog teksta ima onih koji bi odmah ustali, spontano aplaudirali i poželeli da i naši vlastodršci osećaju toliku ljubav prema sportu, umesto što se kriju iza odavno izanđalih fraza o privatizaciji ili huliganima. Ili, makar, poželeli da srpska deca, sve manje razvijena, sve više leđa povijenih od sedenja za računarom, dobiju terene, nove lopte i kopačke, da slobodno jurcaju i igraju se i možda bismo tada dobili novog Piksija, igrača kojeg čekamo dve i po decenije...

Ali sve nije tako jednostavno. Fudbal nije surova manufaktura, nije petogodišnji plan koji treba ispuniti, ne može se staviti u kalupe ni eksel tabele koje izračunavaju BDP i stavljaju ga u korelaciju sa trajektorijom šarene sfere za kojom juri dvadeset igrača, fudbal ne može biti odluka birokrate, ma koliko se on moćnim osećao.

Fudbal traži zaigranost, spontanost, kreativnost, vic, slobodu – da nije tako, da je samo do vrhunskih uslova i ulaganja, ne bi igrom vladali musavi krivonogi klinci iz favela i bariosa, dođoši iz Afrike i siromasi sa Balkana, već uštogljeni starmali iz Luksemburga i Belgije.

Komunizam kineskog tipa ište poslušnost i konformizam, slepo praćenje naređenja i pokoravanje autoritetima, ne toleriše iskakanje iz kalupa; što nikada nije plodno tlo za stvaranje vrhunskog igrača.

Ima, verovatno, i onih autohtono kineskih problema: zbog uticaja „politike jednog deteta“, mnogi roditelji ne vole da im dete jurca za loptom – što i dalje nije posao od kojeg se u Kini da lagodno živeti – već ga teraju da uči škole, a neverovatno zagađenje vazduha u velikim gradovima znači da deca neće razviti veliki kapacitet pluća...

Prosečan će Kinez verovatno na sve ovo odgovoriti da je Si Đinping, voljeni i strahopoštovani predsednik, dosad ispunio sve što je zacrtao. Ako već osvajaju biznis, kažu oni, zašto to isto ne bi mogli da urade s fudbalom?

Hoćemo li, dakle, za dvadesetak godina gledati današnju kinesku novorođenčad, koja će naredbom predsednika dobiti loptu kao prvu igračku, u finalu Mundijala?

Ili će fudbal ostati fudbal, kvalitet važniji od kvantiteta, radost igre od birokratije i centralizma, Pele od Mao Cedunga, Ronaldinjo od Si Đinpinga, pa će neki novi musavi dečaci – neki novi Mesi, Nejmar, Suarez, Rodrigez – i dalje voditi glavnu reč?