Анализа: Партизан не сме да игра како то тражи Милинковић!

Лепо је бити иноватор, али мора да се поштује клуб! Шта је све показао тренер црно-белих идејом да 148. вечити дерби игра без нападача и зашто је клубу из Хумске потребан директор какав је био Иван Томић.

Фудбал 28.04.2015 | 00:00
Анализа: Партизан не сме да игра како то тражи Милинковић!

Урадио је шта је планирао, а није оно што је морао! Успео је Зоран Милинковић да задржи бодовну дистанцу у односу на Црвену звезду и Парном ваљку трасира пут ка титули, успео је и да докаже себи како његов тим може да игра без нападача, али да Партизан има спортског директора или човека од ауторитета у спортском сектору, већ по завршетку скромног дербија би од претпостављених, уместо тапшања по рамену, добио жестоке критике. Толике да му више не би пало на памет да изведе сличан експеримент таман преко пута стајао Реал Мадрид.

Партизан не сме да игра онако као што је пред гостовање на Маракани замислио, а на терену највећег ривала остварио, Зоран Милинковић. Супротно седам деценија дугој историји, противно идејама легенди, у косини са захтевима Гробара, који у једној навијачкој песми траже да Парни ваљак меље, нови шеф струке је прибегао тренерској ексклузиви која је до краја разоткрила његов потенцијал као стручњака. И наговештава да, можда, није за велика дела. Из простог разлога што није хтео да победи, него да не изгуби. То што је на терену изгледало другачије не би требало схватити као велику Милинковићеву тактичку победу, јер против лоше Звезде, којој је врхунац утакмице био да задржи лопту више од десет секунди у свом поседу, до изражаја је дошло искуство и зрелост Партизановог везног реда, који - ту је квака - није испред себе има класичног шпица да реши оно што је по квалитету морало да се деси.

Наравно, нема гаранција да би Иван Шапоњић или Немања Којић искористили шансу у којој се нашао Стефан Бабовић, нити да би неко од њих двојице зналачки опалио по лопти уместо Дарка Брашанца, нико не може да тврди да би црно-бели сигурно добили утакмицу да су којим чудом почели са три шпица (кад би их имали), међутим, игра на гол више, тај вишедеценијски постулат који је ницао у Хумској знатно пре него што је Милинковић у њу крочио као играч, изневерен је на трави Маракане. Толико да би се Иљеш Шпиц и Милован Ћирић, људи који су добијали Звезду 6:1 и 7:1 - само зато што су желели да добију - згранули да су могли да виде ко сад управља Парним ваљком.

Уосталом, само у последњих 20 година, без обзира на такмичење, резултат, разлику на табели, противника, сопствени играчки кадар или тренерско име на клупи (а, било је знаменитијих од Зорана Милинковића), Партизан је играо да победи. Некад само с једним, а најчешће са двојицом шпицева. Тако против Реалових Галактикоса, својевремено страшног Фенера, па и у судару са моћним Арсеналом, славним Интером, пре тога скупоценим Лациом... Мање је битно што је те утакмице махом губио. Макар је био препознатљив. Знао је шта хоће, знао је да мора да нападне. И нијендом му навијачи за то што се залетео на јачег од себе нису „а“ рекли. Напротив.

То је Партизан.

Милинковићеви пулени добили су на крају дербија аплауз са јужне трибине и под њом прославили реми (!?). Питање је, међутим, да ли руководиоци Партизана од сумануте трке да буду бољи од комшија виде на шта им личи екипа и да ли се у заносу што имају отворен пут ка шампионској круни питају може ли исти овај тим, са истим тренером и са истим замислима већ за три месеца да савлада, на пример, Лудогорец.

Без шпица.

Можда је Зоран Милинковић решио да копира Пепа Гвардиолу или Висентеа дел Боскеа, можда планира да од Партизана направи Барселону или репрезентацију Шпаније из најбоље, не тако давно завршене, ере, вероватно је желео - попут сваког Србина, нема ту ничег лошег - да се прослави преко ноћи и да се колико данас о њему распредају приче како је врхунском тактиком разбио Ненада Лалатовића. Све и да јесте, опет би морао да има на уму да у бити црно-белих није да се задовољавају ситницама, него да у основи планирају више. Баш као што се није задовољио Славиша Јокановић у јесен 2008. него је на плус десет отишао на Маракану и славио 2:0. Баш као што је Александар Станојевић на истом месту извео два шпица у реваншу полуфинала Купа и изгубио 0:1, али прошао у финале. Иако у супротности, та два примера на најбољи начин показују да Партизану није резултат у првом плану, већ оријентација на гол више.

Зато је за клуб из Хумске 1 велика штета што изнад Зорана Милинковића нема спортског директора, који би га, као што је Иван Томић у лето 2007. на припремама у Холандији уочивши да Мирослав Ђукић спрема тактику са само једним нападачем (Стеваном Јоветићем), позвао на разговор и поставио ултиматм:
„Играћеш са два шпица или нећеш бити тренер Партизана“.

Остало је историја... Ђукићева. И Партизанова.

Коментари / 0

Оставите коментар