Analiza: Partizan ne sme da igra kako to traži Milinković!

Lepo je biti inovator, ali mora da se poštuje klub! Šta je sve pokazao trener crno-belih idejom da 148. večiti derbi igra bez napadača i zašto je klubu iz Humske potreban direktor kakav je bio Ivan Tomić.

Fudbal 28.04.2015 | 00:00

Uradio je šta je planirao, a nije ono što je morao! Uspeo je Zoran Milinković da zadrži bodovnu distancu u odnosu na Crvenu zvezdu i Parnom valjku trasira put ka tituli, uspeo je i da dokaže sebi kako njegov tim može da igra bez napadača, ali da Partizan ima sportskog direktora ili čoveka od autoriteta u sportskom sektoru, već po završetku skromnog derbija bi od pretpostavljenih, umesto tapšanja po ramenu, dobio žestoke kritike. Tolike da mu više ne bi palo na pamet da izvede sličan eksperiment taman preko puta stajao Real Madrid.

Partizan ne sme da igra onako kao što je pred gostovanje na Marakani zamislio, a na terenu najvećeg rivala ostvario, Zoran Milinković. Suprotno sedam decenija dugoj istoriji, protivno idejama legendi, u kosini sa zahtevima Grobara, koji u jednoj navijačkoj pesmi traže da Parni valjak melje, novi šef struke je pribegao trenerskoj ekskluzivi koja je do kraja razotkrila njegov potencijal kao stručnjaka. I nagoveštava da, možda, nije za velika dela. Iz prostog razloga što nije hteo da pobedi, nego da ne izgubi. To što je na terenu izgledalo drugačije ne bi trebalo shvatiti kao veliku Milinkovićevu taktičku pobedu, jer protiv loše Zvezde, kojoj je vrhunac utakmice bio da zadrži loptu više od deset sekundi u svom posedu, do izražaja je došlo iskustvo i zrelost Partizanovog veznog reda, koji - tu je kvaka - nije ispred sebe ima klasičnog špica da reši ono što je po kvalitetu moralo da se desi.

Naravno, nema garancija da bi Ivan Šaponjić ili Nemanja Kojić iskoristili šansu u kojoj se našao Stefan Babović, niti da bi neko od njih dvojice znalački opalio po lopti umesto Darka Brašanca, niko ne može da tvrdi da bi crno-beli sigurno dobili utakmicu da su kojim čudom počeli sa tri špica (kad bi ih imali), međutim, igra na gol više, taj višedecenijski postulat koji je nicao u Humskoj znatno pre nego što je Milinković u nju kročio kao igrač, izneveren je na travi Marakane. Toliko da bi se Ilješ Špic i Milovan Ćirić, ljudi koji su dobijali Zvezdu 6:1 i 7:1 - samo zato što su želeli da dobiju - zgranuli da su mogli da vide ko sad upravlja Parnim valjkom.

Uostalom, samo u poslednjih 20 godina, bez obzira na takmičenje, rezultat, razliku na tabeli, protivnika, sopstveni igrački kadar ili trenersko ime na klupi (a, bilo je znamenitijih od Zorana Milinkovića), Partizan je igrao da pobedi. Nekad samo s jednim, a najčešće sa dvojicom špiceva. Tako protiv Realovih Galaktikosa, svojevremeno strašnog Fenera, pa i u sudaru sa moćnim Arsenalom, slavnim Interom, pre toga skupocenim Laciom... Manje je bitno što je te utakmice mahom gubio. Makar je bio prepoznatljiv. Znao je šta hoće, znao je da mora da napadne. I nijendom mu navijači za to što se zaleteo na jačeg od sebe nisu „a“ rekli. Naprotiv.

To je Partizan.

Milinkovićevi puleni dobili su na kraju derbija aplauz sa južne tribine i pod njom proslavili remi (!?). Pitanje je, međutim, da li rukovodioci Partizana od sumanute trke da budu bolji od komšija vide na šta im liči ekipa i da li se u zanosu što imaju otvoren put ka šampionskoj kruni pitaju može li isti ovaj tim, sa istim trenerom i sa istim zamislima već za tri meseca da savlada, na primer, Ludogorec.

Bez špica.

Možda je Zoran Milinković rešio da kopira Pepa Gvardiolu ili Visentea del Boskea, možda planira da od Partizana napravi Barselonu ili reprezentaciju Španije iz najbolje, ne tako davno završene, ere, verovatno je želeo - poput svakog Srbina, nema tu ničeg lošeg - da se proslavi preko noći i da se koliko danas o njemu raspredaju priče kako je vrhunskom taktikom razbio Nenada Lalatovića. Sve i da jeste, opet bi morao da ima na umu da u biti crno-belih nije da se zadovoljavaju sitnicama, nego da u osnovi planiraju više. Baš kao što se nije zadovoljio Slaviša Jokanović u jesen 2008. nego je na plus deset otišao na Marakanu i slavio 2:0. Baš kao što je Aleksandar Stanojević na istom mestu izveo dva špica u revanšu polufinala Kupa i izgubio 0:1, ali prošao u finale. Iako u suprotnosti, ta dva primera na najbolji način pokazuju da Partizanu nije rezultat u prvom planu, već orijentacija na gol više.

Zato je za klub iz Humske 1 velika šteta što iznad Zorana Milinkovića nema sportskog direktora, koji bi ga, kao što je Ivan Tomić u leto 2007. na pripremama u Holandiji uočivši da Miroslav Đukić sprema taktiku sa samo jednim napadačem (Stevanom Jovetićem), pozvao na razgovor i postavio ultimatm:
„Igraćeš sa dva špica ili nećeš biti trener Partizana“.

Ostalo je istorija... Đukićeva. I Partizanova.