Дарко Панчев: Интер је мој кошмар и кобна грешка!

Некадашњи нападач Црвене звезде, Дарко Панчев, био је тема чланка фудбалског сајта тхесефоотбаллтимес.цо. "Интер је био највећа грешка у мојој каријери. Интер ме је уништио".

Фудбал 23.04.2015 | 13:00

"Дарко, Дарко, Даркоооооо!", "Црвена звезда је шампион Европе!".

Вероватно нема навијача Црвене звезде који не зна ове речи познатог спортског коментатора Милојка Пантића који је преносио финале Купа европских шампиона 1991. године Црвена звезда - Олимпик Марсеј.

Звезда је освојила титутлу првака Европе управо голом Дарка Панчева у пенал-серији.

Панчев је био део тима Црвене звезде који је направљен да би урадио нешто односно пробао да уради нешто у Европи. Не само да је урадио "нешто", него је тај тим исписао златне странице клупске историје.

Македонац је био страх и трепет за голмане. "Кобра", како су га тада називали медији, знао је да се намести у шеснаестерцу баш тамо где треба и да "уједе" голмане.

Управо је Панчев био тема чланка на фудбалском сајту тхесефоотбаллтимес.цо под насловом "Дарко Панчев - кошмар у миланском Интеру".

Главни део текста о македонском фудбалеру, који сада има 49 година, односи се, заправо, на одлуку да после Црвене звезде и успеха са њом, али и његове голгетерске серије, оде у милански Интер, што му је, признао је то годинама касније, била највећа грешка у каријери.

Пренећемо вам део текста:

"Те 1992. године Интер се очајнички борио за Панчева против градског ривала Милана, Барселоне, Манчестер јунајтеда и Реал Мадрида, који су сви желели да га доведу. Панчев је у то време био један од најцењенијих нападача у Европи, човек који је имао титулу првака Европе и Интерконтинентални куп...

Панчев је у скопском Вардару постигао 84 гола у 151 утакмици и тако је стекао репутацију центарфора од кога се сви боје у некадашњој југословенској лиги. Тада је прешао у Црвену звезду, а у београдском гиганту је израстао у једног од најубитачнијих нападача и потом један од кључних играча у остваривању историјског успеха".

Панчев је био освајач Златне копачке 1991. године, а био је у најужој конкуренцији за најбољег играча Европе. Био је други, уз раме Дејану Савићевићу и Лотару Матеусу, и за корак иза Пјера Папена.

После Звезде, о њега су се отимали. Избор је пао на италијанску лигу, где су већ отишли његови саиграчи (Владимир Југовић, Дејан Савићевић, Синиша Михајловић). Он је изабрао милански Интер.

"Пресрећан сам што сам дошао у Интер. Знам да је овде такмичење сурово, али то је одлично, јер што је тежи изазов и циљ, он је и слађи кад га остварите... Ја имам редак дар, нема га много људи. Ја дајем голове. А то је нарочито добро за тимове као што је Интер којем су потребни голови", говорио је тада Панчев, који је у Интер дошао са 27 година.
Тренер Интера тада је био Освалдо Бањоли који је заменио легендарног Луиса Суареза. Из тима је отишао немачки трио - Лотар Матеус, Јирген Клинсман и Андреас Бреме. Интер је био на новом почетку и била му је потребна нова, свежа крв.

Ипак, почетак сезоне наговестио је оно што се потом десило. Панчев и тренер Бањоли су били у раскораку. Бањоли је желео од Панчева да игра више за тим, да се враћа назад, док је Македонац желео улогу коју је имао у Звезди - да га хране лоптама, а он ће се потрудити за остало.

Бањоли је на почетку био спреман да да шансу Панчеву и то је отворено говорио. Али, убрзо је изгубио стрпљење са њим...

"Његов менталитет мора да се промени, да се прилагоди, ако жели да игра. Он мора да више да учествује у акцијама и да се враћа назад кад је потребно. Знам да он то може и инсистираћу на томе. Милан је то успео са Ван Бастеном, не видим разлога да ми то не урадимо са Панчевом", говорио је тада Бањоли.

Али, нашла су се два овна на брвну. Епилог је био да је Панчев ретко играо, а и кад јесте био је више него просечан. Није се ни привикао на начин игре у Серији А, где су одбране тврде, где се "иде у месо".

"Панчев је типичан и тужан пример фудбалера за које кажете: 'Какав је то играч могао да буде'", примећује се у чланку.

Тада се Македонац обрушио на тренера Бањолија: "Има нападача који трче и оних који не трче. Ја сам талентован за давање голова и трчим најдаље 30 метара од гола. А Интер не жели да прихвати мој начин играња".

Панчев је свој први лигашки гол за Интер дао тек после зимске паузе у сезони 1992/93. године против Удинезеа.

"Разумем да он жели да игра на свој начин, да даје голове... Али, ја тражим више од њега. Он је Словен. Ја сам из Милана, а ми овде нисмо идиоти. Он мора да схвати да у Интеру мора да игра другачије", говорио је Бањоли.

Доласком Дениса Бергкампа за сезону 1993/94. још више је бацило Панчева на маргине у плановима Бањолија. Није играо ниједан минут до зимске паузе. Интер га је позајмио Лајпцигу. Тамо је дао два гола у 10 утакмица, а Лајпциг је потом испао.

Вратио се Панчев у Интер за сезону 1994/95. а нови тренер је био Отавио Бјанки. То му је улило наду да ће се ствари преокренути у његову корист. Сезону је почео добро, дао је голове Фиорентини и Барију, али су га повреде одвојиле од терена.

"Све те повреде су биле последица мог неиграња две године", киптео је тада Панчев, а било је јасно коме су биле упућене те речи.

На крају те сезоне, његовом "миланском кошмару" дошао је крај. Потписао је за Фортуну из Диселдрофа, тадашњем бундеслигашу. Одиграо је 14 утакмица и дао је два гола.

Последња станица у његовој међународној каријери био је Сион, клуб у којем је објавио крај каријере у 32. години.

Његова каријера је била бљештава, у Вардару, потом Црвеној звезди, а онда је ишпла силазном путањом, до заборава и црнила.

Панчев је био проглашен за најгоре појачање у историји калча. Када се осврнуо на своју каријеру, признао је оно што су сви знали:

"Интер је био највећа грешка у мојој каријери. Због Италије сам и завршио играчку каријеру раније него што сам могао. Те 1991. године желели су ме Барселона, Реал, Манчестер јунајтед, Милан, а Интер ме је желео највише. Интер је играо дефанзивни фудбал и ја сам имао максимум две шансе по утакмици. Интер ме је уништио. Нисам био једини. Интер је уништио играче као што су Замер, Шалимов, Бергкамп...".

Човек који је дошао у калчо са таквом голгетерском репутацијом, надимком "Кобра", брзо је преименован у "Зеленог гуштера". Био је то симболично описан крај фудбалера који је био страх и трепет за голмане широм Европе крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века.