Крстајић: Брате, не иде ракија од кајсије и дуње без хармонике и клавијатуре!

Бивши штопер Партизана и репрезентације за МОЗЗАРТ Спорт говорио о активностима после функционерске каријере, али и решености да на чистац истера заврзламу око списка за тренерску ПРО лиценцу. 

Фудбал 21.04.2015 | 23:45

Блистао је Младен Крстајић у Партизану, бриљирао у Бундеслиги, ведрио и облачио у дресу репрезентације, али кад је одлучио да окрене нову страницу у спортској каријери, ударио је жестоко главом о зид! Два пута! Прво, кад се прихватио улоге спортског директора црно-белих, а затим недавно, кад је конкурисао за добијање ПРО УЕФА тренерске лиценце. Због начина на који је удаљен из Хумске, повео је судски спор против дојучерашњих послодаваца, а због немуштог образложења Тренерске комисије за добијање ПРО УЕФА тренерске лиценце која је одбила његову кандидатуру, жалиће се, уколико то буде било неопходно и одговорнима из УЕФА.

Неправде су се просто обрушиле на популарног Крлета и он их достојанствено подноси, између осталог и зато, што је, како сам каже, одавно навикао да у животу никад „не креће са крова и оџака“, него од порушеног темеља. Снагу да истраје у започетој борби, даје му свакодневна подршка од стране знаних и незнаних пратиоца фудбалских догађања у нашој земљи.

Са некадашњим асом Вердера и Шалкеа, дружили смо се у земунском ресторану „Кеопс“, слободно се може рећи, зборном месту партизановаца. На почетку разговора, смишљено смо избегли тешке фудбалске теме и упитали нашег саговорника да ли је истина како званично спада у пет најбољих произвођача ракије у Србији...
„Тако кажу људи, а и резултати на то указују! Дуга је то прича која потиче из моје велике љубави према природи. Отац ми је родом са Жабљака и преселио се у Зеницу да ради у жељезари. Живели смо у селу Дривуша и увек смо имали неки мали воћњак. Е, онда је дошло да рата, избегли смо и наивно сам мислио да ћемо се вратити после пар месеци. Од те 1992. године сам по хотелима и авионима, цео живот сам ван куће и увек сам маштао о дану кад ћу да имам свој дом и башту, где ћу да седнем и уживам. Хвала богу, тај сан ми се и остварио“, каже Младен Крстајић, на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

Под којим околностима си дошао баш у Кикинду?
„Прво сам био у Никшићу десетакак дана и постојала је могућност да обучем дрес Сутјеске, али сам одлучио да одем код сестре у Кикинду. И дан-данас сам везан за тај град, тако да нимало нисам погрешио приликом избора“.

Да наставимо причу о производњи ракије. Кад си дошао на идеју о покретању тог бизниса?
„Отац моје супруге је обрађивао неких 15-20 хектара земље и једном приликом кад сам дошао на одмор из Немачке, предложио сам му да проширимо воћњак. Посадили смо 300 стабала шљиве, кајсије, мало дуње и купили казан за печење ракије, чисто да бисмо могли да седнемо поред њега, пијуцкамо и мезетимо. На тај начин све је спонтано кренуло, почео сам да купујем земљу и данас обрађујем неких 300 хектара.“

Шта имаш све од посејаних култура?
„Сунцокрет, пшеницу и кукуруз и сад сам у некој причи да се ради још нешто. Моја ташта Катица је “главни и одговорни уредник” за све, док сам ја позадинац који учи од ње и даје смернице.“

У којој мери ти се улагања исплаћују?
„У почетку је било мало теже, док Србија није успоставила систем да човек може да се бави пољопривредом и да то што производе - прода. Осећам да је сваке године све боље и боље, мада то још није идеално. Реално, овај посао се не исплати ако обрађујеш пуно испод 200 хектара земље.“

Колико имаш радника?
„Поседујем комплетну механизацију и зато ми сав посао одрађују три радника. Кад се заинтересујем за нешто, онда то радим максимално и то прво из љубави и подразумева се, због профита од кога ће сутра користи да имају моја деца.“

Зашто се многи пољопривредници жале на државу?
„Нормално да се жале и треба да се жале! Хвала богу, фудбал ми је омогућио да могу да пребродим лоше тренутке и да исфинансирам шта треба. Углавном, стално имам неке нове идеје, али сам још зелен за те ствари и учим без журбе.“

ИНСПЕКЦИЈЕ НАС ГАЗЕ, ХОЋЕМО ИСТЕ АРШИНЕ ЗА СВЕ

Колико дуго се бавиш производњом и продајом ракије?
„Дестилерија ’Хуберт’ постоји већ дуго, а пре неколико година, власници су ми понудили партнерство које сам и прихватио. Свако брине о свом делу и посла и мало-помало освајамо тржиште.“

Шта вас обично људи питају кад им понудите вашу „мученицу“?
„Занима их одакле нам у Војводини толико воће, на шта им одговоримо да одемо с парама у Чачак и Младеновац, где закупимо цео воћњак. Ми нисмо од оних што од килограма дуња направе 50 литара ракије! И онда се неки ишчуђавају што нам је ракија скупа. А мора да буде скупа кад је сто посто природна.“

Кажеш да има „муљања“, шта раде те силне инспекције?
„Шта раде, газе нас из дестилерија који плаћамо дажбине држави, док на све стране, на прозорима стоје натписи: ’Ракија на продају’. Да ли они коме плаћају порез?! Закони морају да постоје, али исто тако би морали и да се примењују по истим аршинима за све. На тај начин би се створила здрава конкуренција и отворено тржиште, на коме ће купци да бирају и онда нека победи бољи. И као фудбалер сам волео чисту и фер игру.“

Запева ли се кад се попије?
„Запева, да се не лажемо, некад на суво, а некад на микрофон, чим се окупи права екипа и направи добра атмосфера“.

Ко пева боље, ти или Саво Милошевић?
„Нас двојица певамо различите жанрове, он пева народњаке, Чолу и тај фазон. А ја сам више за Халида Бешлића и Сашу Матића. Сви дивљају уз народњаке, лажу који кажу супротно! Тачно је да имамо сјајне текстописце и композиторе забавне музике, али брале, не иде ракија од кајсије и дуње, без хармонике и клавијатуре.“

Ево снимка, па сами процените ко се боље сналази за микрофоном: Крстајић или Милошевић?

ИСПАО САМ НАИВАН У УЛОЗИ ДИРЕКТОРА, КАО ДА САМ ПАО С НЕБА

Да ли би прокоментарисао актуелну ситуацију у Партизану?
„Увек сам био и остао уз Партизан. Данас, као обичан навијач, имам своје мишљење, међутим, нисам компетентан да коментаришем било шта, јер не знам тренутну ситуацију унутар клуба. Најбоље је ћутати, то сам научио кад сам оно ’изгинуо’ као спортски директор. У сваком случају, надам се бољим данима.“

Под којим околностима си уопште прихватио директорско место, јеси ли гајио илузију да овде ствари функционишу као у Европи?
„Јесам наступио наивно, пошто сам дуго живео у Немачкој и мислио сам да ако тамо ствари стално иду на боље, онда иду и у Србији. Заправо, све је било контра, како се тамо напредовало, тако се овде ишло у рикверц! Буквално сам се осећао као да сам пао с неба.“

Колико ти је требало времена да сабереш два и два?
„Ех, није ми требало пуно, него нисам човек који тек тако одустаје, уз то, никад никога не остављам на цедилу. Изгубио бих образ да сам се одмах повукао.“

Ко те највише разочарао?
„Било је ту неколико људи које сам баш ценио и гледао их другачијим очима и они то знају, само, не бих да их етикетирам. Та имена нека остану у кругу моје породице. Шта да радим, никад у животу нисам кренуо с крова и димњака, него са порушене куће! Тако сам започео и клупску и репрезентативну каријеру, а у том стилу, изгледа настављам као спортски радник и будући тренер.“

ВОЛИМ ДА ПЕЦАМ НА НОРВЕШКИМ ФЈОРДОВИМА

Да ли си на почетку могао да претпоставиш да ћеш остварити тако импресивну каријеру?
„Као клинац сам замишљао себе у првом тиму Челика и да будем искрен, дуго нисам помишљао да ћу моћи да живим од фудбала. Васпитан сам тако да ми школа буде на првом месту, док сам за лоптом трчао из чисте љубави. Тек кад сам отишао у иностранство, схватио сам да од фудбала могу да живим.“

Зар то ниси мислио и као играч Партизана?
„Реално, можда сам био један од најјефтинијих играча у историји клуба. Имао сам контакт и са Звездом, међутим, као великом партизановцу, била ми је част да обучем црно-бели дрес. Ма молио сам бога да ме ангажују и пешке бих кренуо из Кикинде, тако да уопште нисам постављао питања у вези висине уговора.“

Је ли те дрмала трема на старту бундеслигашке каријере?
„Колико год сам у Партизану прве две године био укочен, толико сам у Бремену био опуштен. У Београду сам играо под великим притиском. Наиме, родитељи су ми били избегли у Бијељину и живели у туђој кући, две сестре без посла, немају стан, немају ништа! Оженио сам се, супруга је остала трудна, нисмо имали стан, возио сам југа на две рате и нормално да сам играо у грчу, кад нисам знао ко ми главу носи! А кад су ми у Немачкој паре дошле у џеп, нагло сам се опустио и заиграо добро, пошто сам одмах обезбедио читаву породицу.“

Стижеш ли од бројних обавеза да се рекреираш, играш ли мали фудбал?
„Фудбал сам, нажалост, запоставио, чак не стижем ни да се ујутро истрчим мало, што ми стално саветује супруга Љубица. Али зато волим да пецам и сад кад имам пуно више слободног времена, користим сваку прилику да дохватим штапове, одем на реку и уживам у природи.“

Где највише волиш да забациш удицу?
„У норвешким фјордовима! Сваке године тамо одем са петорицом другара из Бијељине, изнајмимо викендицу и авантура је загарантована. Док човек оно не види својим очима, не може да схвати колико је то леп амбијент.“

Упецате ли више него Јован Мемедовић и његова дружина са РТС-а?
„Прво да кажем како обожавам све Мемедовићеве емисије, а што се тиче улова, он увек буде богат, јер тамо не може да се догоди да ништа не упецаш. И за разлику од актера поменуте ТВ емисије, ми рибу не враћамо у воду. Наравно, само ону са одређеном тежином, јер смо претходно платили за неограничено седмодневно пецање. Е онда следи уживанција док ложимо ватру, припремамо котлић и роштиљ и управо тада почиње кулминација лепог дружења. Ништа без праве екипе“, закључио је Младен Крстајић.

У БОРБИ ЗА ПРО ЛИЦЕНЦУ ИДЕМ ДО КРАЈА!

Да ли ћеш, као што си најавио, да се жалиш на одлуку Конкурсне комисије за ПРО УЕФА лиценцу при ФС Србије, да не прихвати твоју кандидатуру?
„У понедељак сам завршио формалности у вези с писањем и подношењем жалбе и ускоро би требало да добијем одговор. У случају да поново будем одбијен, наставићу још интензивније борбу и обратићу се за помоћ надлежној служби УЕФА. Искрено се надам да то неће бити неопходно и да ће овога пут они који одлучују на правилан начин да сагледају моју играчку каријеру у Партизану и Бундеслиги, заједно са 59 наступа за државни тим“, јасан је Крстајић.

СИНЕ, НА ТЕРЕНУ СУ ВУКОВИ, ИЗБОРИ СЕ С ЊИМА!

Прича се да би твој десетогодишњи син, једног дана могао да те надмаши као фудбалер. Шта мислиш о томе?
„Матеја је одлучио да крене мојим стазама и увелико тренира код Илије Завишића у Партизану. Вижљаст је и висок као ја, воли фудбал и нека се бори сам. Ја практикујем само повремено да му дам неки савет, а један од њих је гласио: ’На терену су вукови, избори се с њима’. Имам и кћерку Светлану која има 18 година и ускоро одлази на студије у Немачку и Елену којој је 10 година”.