Прича: Како је Звезда ''убила'' новог Џају?!

“Никад нисам сазнао зашто нисам добио праву шансу”, присећа се Слободан Горачинов, некада македонски вундеркинд којем су предвиђали статус пете звездине звезде само да би се изгубио на Топчидерском брду.

Фудбал 21.04.2015 | 18:20

У анале македонског фудбала, Слободан Горачинов је уписан по два основа. За први тим Вардара, на инсистирање легендарног Стјепана Бобека, заиграо је у 15.години живота, а на клупу ФК Балкан, као шеф стручног штаба, сео је као 32-годишњак! Утркивали су се новинари од Триглава до Ђевђелије, ко ће да испише лепши хвалоспев о чудовишно талентованом клинцу, да би га после преласка у Црвену звезду, једногласно прогласили за достојног наследника Драгана Џајића.

Колико је бучно дошао те 1980. године, толико је тихо већ 1983. Бобан Горачинов напустио "Маракану" и вратио се у матични Вардар, после чега је својим потезима одушевљавао навијаче аустријског ГАК-а. Повреда колена веома рано га је удаљила са терена и преусмерила у тренерске воде. На почетку разговора, Горачинов се присетио дана, када заједно са управом Вардара није послушао савет тренера Стјепана Бобека, да одложи прелазак у Црвену звезду...
"На моју велику жалост, време је показало да је Штеф тада био у праву, пошто на Маракани нисам приказао ни делић од огромне количине талента који сам поседовао. Додуше, све до 18. године и потписивања професионалног уговора ишао сам узлазном линијом, играјући за омладински тим и репрезентацију, међутим, после тога ме нигде није било", присећа се Слободан Горачинов.

На клупи црвено-белих прво је седео Бранко Станковић, потом Гојко Зец, а онда се посла прихватио “тријумвират” у саставу Шекуларац-Ђорић-Остојић. У ниједној од поменутих тренерских ера, Горачинов није играо иоле важнију улогу. Ни дан-данас му није јасно због чега...
"Бата Ђора је практично био мој други отац, али је одједном почео да ми проналази мане и тада сам дефинитивно изгубио сваку наду и схватио да ту нема места за мене. Џајић је више пута разговарао са мном и са мојим оцем који је долазио да га пита шта се то у међувремену променило, кад ја играм добро, а нема ме у тиму! Понудили су ми да одем негде на позајмицу и ја сам онако разочаран, то одбио. Ех, ко зна, можда би касније ствари дошле на своје место да сам прихватио ту опцију".

Уз горки осмех, Бобан Горачинов се присећа како су новинари прво потрошили тоне папира, пишући о његовом великом мајсторству, прогнозирали му статус пете Звездине звезде, да би му преко ноћи окренули леђа кад му је подршка била најпотребнија.
"Почели су да се појављују текстови у којима је писало како сваку ноћ излазим и банчим и да је то разлог што сам у другом плану. По природи сам стидљив и било је оних који су моју повученост протумачили као препотентност, што није имало везе са истином. Било како било, никад ми у Звезди нису дали, не праву, него никакву шансу за доказивање! Жао ми је и што никада нисам добио адекватан одговор на питање зашто је то тако било".

Спаковао је пинкле и вратио се у редове Вардара, али му је требало прилично времена да се врати у живот и заигра како зна. Чим је постао онај стари, почеле су да стижу иностране понуде, међу којима је најконкретнија била она од стране аустријског ГАК-а. Одиграо је сезону у великом стилу и кад се томе најмање надао, доживео неугодну повреду колена.
"Заправо, та повреда није била толико тешка, колико сам је ја искомпликовао у жељи да се што пре вратим на терен. Наставио сам да играм, међутим, колено ми више никад није било као пре. Једно време то себи нисам хтео да признам, да бих се на крају помирио са судбином и окончао каријеру".

И пре него што је окачио копачке о клин, знао је да ће се бавити тренерским послом. Био је шеф струке македонског Балкана, седео је још на клупи екипе Ђорче Петров и Вардара, после чега је био извођач тренерских радова у бројним београдским клубовима.
"Фудбал се у међувремену доста променио и то као да нико овде у Србији и Македонији, не види! Некад се све базирало на врхунским потезима појединца, а данас је фокус на колективу који прави систем да се истакне неки појединац. Иако сам радио у нижеразредним клубовима, покушавао сам да применим савремене тактичке методе, јер једноставно морамо да идемо у корак са светом. Сматрам да сам талентован и за тренерски посао, само ми се чини како ми се и овде понавља прича из играчких дана".

Приче о финансијској кризи клубова, недостатку инспирације фудбалера због сабласно празних трибина, судијским крађама, политици, код Слободана Горачинова, не пију воду. Као ни приче о све мањем броју виртоуза који се рађају на српском-македонском тлу.
"Генетски смо надарени за фудбал, то су деценије и деценије уназад показале и немогуће је да се тај ген из чиста мира прекине. Прекинуло се нешто друго, а то је веза са спољњим фудбалским светом! У Европи се игра једноставно, са врло мало контакта, са перфектним распоредом играча од првог до последњег секунда меча и зато они играју брзо, а не зато што имају толико брзе играче. За то време код нас се све своди на импровизацију у којој играчи ‘добро формацијски стоје’ само кад судија означи почетак првог или другог полувремена!"

Према мишљењу нашег саговорника, колико је хаотичан амбијент у српском фудбалу, најбоље илуструју искуства реномираних европских стручњака који у нашим клубовима и репрезентацији, пролазе ко боси по трњу.
“Покушали су овде Земан, Клементе, Бајевић и Адвокат и сви они су радили у бројним европским клубовима и репрезентацијама са великим успехом, а одавде су испраћени као незналице. Пре би се рекло да нешто није у реду са нама и нашим виђењем фудбала. Наши играчи једноставно још нису у стању да прихвате ту нову, модерну филозофију фудбалске игре и тако ће бити све док се не појаве они који ће томе да их науче. За то време, тренери наших највећих клубова се жале на неке споредне факторе, превиђајући да за прављење игре поседују два најважнија елемента: терен и лопта!"